Moja Priča

«  Ne znam kako mi to uvek polazi za rukom,ali mi se čini kao  da najvažnije trenutke u životu prespavam  nesvesna da u njima učestvujem. Ne zbog nemogućnosti suočavanja sa istim već zbog emocija koje doživljavam u datom trenutku,kako onih lepih tako i loših.

 Puštam da me  te emocije oblikuju i sopstvena  delanja obeleže. Ni jedno ni drugo ne treba da bude tako,jer na kraju sam samo čovek. A  kao takvom  dozvoljeno mi je  da grešim i učim. Meni je bila potrebna hrabrost da prihvatim sebe ovakvu kakva jesam. Mome životu bilo je potrebno da se oslobodim straha i da volim bez razmišljanja. Bili su mi potrebni ANĐELI koji nisu bili na nebu već oko mene. »

Danas je kiša  konačno prestala da pada  i sunce se promolilo iza oblaka smeškajući se kao da je govorilo : « Danas je dan za smeh. Dosta je bilo suza. » Izašla sam napolje sa namerom da udahnem sveži letnji povetarac i da  sunce moju dušu okovanu tugom ugreje. Dugo vremena sam provela plačući i tugujući za onim što nije bilo moje.

Mislila sam da su ideje koje sam imala  bile moje,da su ciljevi koje sam sebi postavila bili moji,da je život koji sam vodila bio onakav kakvim sam ga zamišljala,ali to nije bio moj san i to više nije bio život već samo  naličje života koji  sam po nekoj ustaljenoj navici vodila samo da održim ovo telo. Društo kao takvo je od mene zahtevalo da živim po njegovim pravilima.

Dugo sam razumom potiskivala  dušu koja je bila  željna da je saslušam.  Kako sam bila uverena i sigurna u ono  što su oči moje videle! Baka je često u trenutku lucidnosti umela da kaže kako je “očinji vid” vrlo opasan I čini samo da vidimo ono što je pred nama.I još je znala da kaže : ”Dete moje čuvaj se onih koji ti dobro žele.” Imala je dar da prepozna dobro I loše u ljudima,ali bila sam devojčica koja nije znala ništa o životu niti da život tako boli.

Tek posle niza grešaka koje sam hotimično pravila  njene reči došle su kao blagoslov. Shvatam da u životu moramo da napravimo nekoliko loših koraka kako bi mogli  ustati,jer da ne boli ne bi ni znali da smo živi.

Kroz moj život prošlo je mnogo ljudi želeći tu I da  ostanu. Neki su bili inspirativni zbog količine iskustva I proživljenih emocija-dobrih I loših dok su neki bili potpuno prazni,sebični I gordi.  Nisam im dozvolila da ostanu,jer nisam mogla da ih nosim na svojim malim leđima. Možda je to moja greška,ali jedno znam da je tu  bilo mesta samo za one koji su me voleli bez obzira na moje unutarnje sukobe koje sam vodila i demone sa kojima sam se borila.

Pokušaću da vam otkrijem  deo sebe,ono što sam na  proputovanju kroz ovaj šarenoliki svet otkrila za vrlo kratko vreme. Neke priče nemaju ni početak ni kraj,jer svaka priča ima hiljadu načina da se nastavi tamo gde je za trenutak stala da se odmori i nađe novi podsticaj za dalje.    

       1.PRIČA BEZ POČETKA

-Čovek nije ni crn ni beo. Čovek je skup svojih osećanja i zbir svojih iskustava. On je vrlo kompleksno biće koje ne živi ovde i sada već i onda kada spava dubokim snom. Tada proživlajava sve što na javi ne bi mogao. Meni su snovi bili dar sa neba. Bili su moje utočište. Nisam mogla da sprečim svoje snove da mi dolaze. Bili su mi preko neophodni.

Često sam sanjala onog ko je bio deo mene,a moj nikada nije bio. Poželela da njegovo ime viknem,da svi znaju,ali tada bih gubila glas. Nemam hrabrosti ili se bojim da će to osećanje koje nazivamo ljubavlju nestati i pretvoriti se u maglu.

Zato te i sanjam skoro svaki dan dragi moj.

-Sanjam da si tu pored mene,da mi na jastuku šapućeš slatke reči

Sanjam tvoje dodire i poljubce

Često sanjam tvoj osmeh i toplinu tvojih očiju

Prečesto te sanjam

I odkuda mi ovo čudno osećanje da ćeš mi doći,da ćeš me poljubiti i da ću se,poput Snežane u bajci o « SNEŽANI I SEDAM PATULJAKA » probuditi iz sna

Odakle si ?

Sta mi to donosiš ?

-Vidim te u svojim snovima

Ljubiš me kao da sutra i ne postoji

Sedimo zagrljeni na peščanoj plaži

Posmatramo zalazak sunca

Govoriš mi nešto,ali te ne čujem

Šta mi to govoriš ?

Svuda smo,a opet nigde nismo

Putujemo preko sedam mora I sedam gora

Šapućeš mi opet nešto,ali te ne čujem.

Budim se.

-Zvuk tramvaja kako škripi po šinama naglo me budi. Pomisao da je to bio samo san budi u meni čudan osećaj prisutnosti nečega što je nemoguće objasniti rečima niti izgovoriti naglas. Zveket tanjira I viljušaka,miris tek ispečenih krofni teraju me da ustanem iz kreveta. Opijena snom lenjo sedam za sto. Tek bi me jaka škripa  zatvaranja ulaznih vrata prenula iz lenjosti. Vraćam se uobičajenim stvarima. Zaboravljam na snove.

-Opet sam te sanjala

Tu si pored mene

Šta mi to donosiš na dar ?

Osećam miris mora

Svežinu koje jutro donosi

Blage jutarnje zrake sunca

Donosiš mi I nemir                 

Stojiš I čekaš dok ti oprezno prilazim

Nežno me uzimaš za ruku I grliš me

Osećam se tako sigurno u tvom zagrljaju

Želim tu da ostanem zauvek

Smeješ se

Govoriš mi nešto

       « …srešćemo se… »

-Budim se. San me kao I uvek opija. Pomišljam da treba da ustanem,da se spremam,jer imam puno obaveza,ali osećaj ispunjenosti me tera da se vratim nazad u šarenilo koje mi snovi donose. U nemogućnosti da ponovo zaspim prevrćem se po krevetu razmišljajući o obavezama,pa ipak ustajem.

-Večeras te nisam sanjala

Bio si daleko

Večeras je neko drugi bio tu

Večeras sam bila negde drugde

Nisi mi pohodio snove

Sve je samo opsena

Ne postojiš izvan mojih snova

Tu si u njima i ne izlaziš van

Ne postojiš,a donosiš mi miris mora i sunca na dar,sve je tako stvarno

Nisi tu,ali znam da ćeš doći

Odakle si ?