Moja priča 3 deo

Hteli su deo mene

Nisam se plašila,jer nisam mogla postati kao oni

Pobeći nisam mogla,besom okovana za to mesto bila sam

Grad je bio tako blizu,a tako daleko

Bio je obasjan nekom čudnom svetlošću

Kao svetlost na kraju tunela

Pomislila sam da treba samo igrati njihovu igru

I da će se sve dobro završiti

-Nisi bio tu da me izvučeš

Nisi bio tu ruku da mi pružiš

Trebala sam tvoju snagu

Bio si negde daleko

Čekao me.  

-« Svetlo na kraju tunela. « -probudila sam se misleći na ovu poslednju scenu-Izgleda da zaista sanjamo život .» Često sanjam čudne i tako stvarne snove. Danas sam se probudila iznenada kao da me je neko gurnuo i povukao. Posle toga nisam znala gde sam niti šta je san značio.

Dan je počeo kao i svaki drugi. Monotono I jednolično. Uletela sam u kolotečinu svakodnevnog života. I znala sam da mi je bila potrebna promena. Dala sam otkaz u firmi sa jednom važnom napomenom:ako mislite da možete bez mene I da moj dosadašnji rad Vama ništa ne znači I da me svakog časa možete zameniti nekim drugim izvolite,pa pokušajte;dajem Vam slobodu. Prvu kartu sam rezervisala sam za Indiju,a zatim sam otišla na Tibet,u Nepal,Singapur,zatim za SAD i Latinsku Ameriku,na kraju sam obišla celu Evropu. „Jedino nisam stigla da odem do Afrike I Australije. To ćemo ostavite za neki drugi put.”-pomislila sam u sebi.

Vratila sam se kući posle skoro godinu dana provedenih na proputovanju po svetu. Nije mi prijao duži boravak kući. Čim sam stigla I susrela se sa svim tim poznatim mestima,ljudima i istim jezikom poželela sam da se vratim tamo gde me niko ne poznaje. Gde svako govorim nekim drugim jezikom.

U meni su se javila neka čudna osećanja protivurečnosti-ne želim da ostanem ovde,jer ovde nisam potpuna;želim da budem ovde,jer tu su ljudi koji me vole,čuvaju,koje razumem kada sa njima razgovaram o nekim bitnim ili potpuno nebitnim temama. Takve emocije u meni su izazvale kontrasti od kojih sam bežala I koje sam zatvorila u škrinju svojih uspomena duboko u duši.

Od tada lutam od jednog grada do drugog tragajući za izgubljenim blagom u nadi da ću pronaći smisao života I snova koji me pohode od kada znam da nose promene. Plašila me je snaga mojih snova. Ponekada bih se prepustila. Dozvolila da me ponese njihova plima dok bi me oseka izbacila na kopno izmučenu I iscrpljenu. Bilo je I trenutaka kada bi donosili mir I spokojstvo. Tada bih se prepustila I krenula u avanturu koja bi me odvela u nepoznato. Tragala sam i srcem i dušom iako se razum borio da prevlada kako bi me izbavio iz tog haosa u koji sam upala. Tragala sam za odgovorima,ali ih nije bilo. Odgovor je sve vreme bio predamnom.

Pokušala sam da nadoknadim izgubljeno vreme. Sada sam se takmičila sa vremenom. Na kraju bila je to žestoka borba,dobiven rat iz kojeg sam izašla kao neprikosnoveni vladar svoga vremena. Umorna od svega sela sam na klupu u obližnjem parku pokraj studentskog doma u Bulevaru moje mladosti,kako bi me jutarnji zraci sunca okupali,a sveži jesenji povetarac udahnuo snage za dalje. Tada sam na trenutak zatvorila oči,prepustila sam se osećaju koji vetar donosi.

Iznenada je neko seo pored mene,uhvatio me za ruku : »Gospođiće,da li ste dobro ? »

« To si bio ti. » nadala sam se tome. Nisam želela da otvorim oči,a da tebe ne ugledam. Lutala sam,tragala sam,ruke su mi bile gole kao grane,čekala sam trenutak kada ćemo se opet sresti. Dok sam te čekala godišnja doba bi se nizla kao niske od bisera postajući sve teže I teže kao nekakvo breme neophodno da bi se zivelo I disalo. Nisam znala koliko si mi bio neophodan sve dok te nisam srela i izgubila. Sada sam poznala tvoj glas i tvoje dodire. « Gospođice ! »-govorio je dobro poznati glas. Nada zadnja umire kažu stari. Sasvim polako sam otvorila oči kako iz radoznalosti tako i iz želje da te što pre vidim. Oči moje susrele su se sa očima crnim koje su pohodile moje snove,crnom kosom,velikim,nezgrapnim,ali i nežnim rukama,širokim ramenima na kojima bih mogla da se sakrijem od svakoga I svega na ovom svetu. “Naposletku si,ipak to bio ti.”-duša je govorila.

 « Dobro sam. Hvala na pitanju.»-tišina je bila izmedju nas sve dok se nije usudio da je prekine : « Drago mi je da ste dobro. »-opet tišina, »Da li smo se možda negde upoznali ? »-usledio je smeh, »Ovo Vam sigurno deluje kao već otrcana fraza za upoznavanje. »

« Ponekada. Zavisi ko je i kako je izgovara. Ko zna,možda smo se već i upoznali. Anđa,drago mi je sto sam Vas upoznla. A Vi ste?”-rekoh ne otkrivajući mu ono što sam znala da sam ga krišom od misli svojih tkala I drugih skrivala. Žudela za njegovim osmehom. Boga molila da mi te navede na put. Sa vremenom se borila kako bih te u srcu sačuvala,još bliže privukla k njemu kao da ti je tu mesto. Kada bi noći bile besmislene,a bol jači od mene same,kako me ne bi pobedio,satkala bih te od najfinijih delića svojih snova pribijajući se uz tebe. « Drago mi je Anđo. Ja sam Vlada i ubeđen sam da smo se negde sreli. »-očima mi je nagovestio da će se potruditi da sazna ko sam,a onda se nasmešio i moj svet biva obojen duginim bojama « Da li si za kafu ? Mislim da možemo da pređemo na ti. »

”Da. I da,možemo da pređemo na TI.” Znala sam da je on taj za kim je moja duša čeznula I koga je celog života tražila rizikujući i stavljajući sve kao ulog ne pitajući se za ishod te igre.

-Večeras te nisam sanjala

Konačno sam te srela

Večeras sam sanjala kišu

Sanjala sam nabujalu reku

I most preko kojeg prelazim

Htela sam da plačem,ali suza nije bilo

Kiša je nakvasila moje lice

Želela sam da mi kiša odagna ovaj bol

Ali bol nije nestajao

-Onda je kiša prestala

Onda je i sa njom bol prošao

A suze krenule same od sebe

Bila je to noć bez zvezda

-Osećam strah u grudima

Sa strepnjom prelazim most

Dok nabujala reka pod mojim nogama divlja

I ime mi izgovara

-Podižem pogled ka nebu

I pitam se gde su zvezde

Opet osećam strah u grudima

Tako se bojim.

-Prešla sam most

Čekam na raskrsnici upirući pogled ka nebu

Vičem plačnim glasom

Nebo progovara:”Tiše! Posle kiše dolazi duga! U nebo pogledaj opet I videćeš šta ti duša traži!”