ЛАГАО СИ ЛЕПО

Нада је била девојка од које се много очекивало,много тражило и о којој се много тога знало. Била је прави тип девојке из суседства-мирна,тиха,повучена и врло послушна,није правила проблеме што се излазака тиче нити је то волела. Више је волела да чита добру књигу и седи поред камина удобно се сместивши на кревету у зимским данима или у башти своје куће или у неком локалном кафићу у летњим данима. Сви су је хвалили како је добра и фина девојка,а завидели су јој на њеној доброти коју су хтели да искористе мислећи како је наивна и на њеном успеху који је постизала у школи.

Није била лепотица,али није била ни ружна. Била је средњег раста,црне косе,бадемастих очију. Имала је изразито продорне љубичасте очи чији сјај је скривала иза наочара за вид,густе обрве или „веђе“ како их је бака називала,а које је наследила од оца. Њена црна густа,дуга и локнаста коса спуштала би се до испод њених рамена успевајући да покрије добар део њених малих и ситних леђа. Такву косу имао је њен отац док је од мајке наследила боју и стас и виспреност. Оно чега је имала на претек,а чега није била ни свесна,био је „бритак језик“ што је касније научила кроз праксу да покаже.

У школи се трудила да буде што је мање упадљива. Била је тиха и никада се на часовима није истицала иако је имала одличне оцене. Професори су се ипак потрудили да је изводе испред табле,а то је код ње проузроковао осећај гушења и немогућности давања одговора на дато питање. Имала је утисак као да сви гледају у њу. Касније током година студирања то би превазишла и ослободила би се тог страха.

Средња школа за њу је била права драма. Желела је што пре да оде одатле. Што јој се убрзо и остварило. Године су прошле врло брзо као дланом о длан однесене.

Једне вечери телефон је зазвонио, а преко жице се зачуо добро познати глас : “Хало, Наду могу да добијем?“ Дуго jе ћутала. Није знала шта да одговори. Тишина је трајала дуго и са једне и са друге стране.„Да, Нада овде. ''  „Овде Влада.“- прогутала је велику кнедлу сетивши се свега што су проживели заједно.

"Добар дан,бивши драги. Нисам те очекивала.“ - помислила је да му каже све оне глупости које би он њој рекао у моменту свађе. Али хиљаду добоша у њеном стомаку је ударало тако јако као да се спрема рат. 

Тишина је трајала свега неколико секунди,а чинило се као да је трајала читаву вечност. „Надо,да ли си ту?“-зачуо се његов громки глас. „Да,ту сам. Одкуд ти? Чула сам да си отишао преко.“

„Отишао и вратио се. И ја сам чуо све најбоље о теби. Драго ми је да то чујем. И све похвале за тебе.“

„ Од тебе ми нису потребне никакве похвале. Да ли си се вратио или си у пролазу?“-била је нестрпљива. 

„Вратио сам се…“-застао је за тренутак покушавајући да смисли неку добру лаж или да сакрије истину свог правог доласка у Београд-„Неки чудни ветрови су ме поново довели у овај град.“

„А рекао си да се никада више нећеш вратити. Чудно за тебе.“-узвратила му је са истим оним увредљивим тоном у свом гласу баш као и оног дана када је свако од њих кретао својим путем. Изабрали су своје путеве. Ишли су одвојено,свако на своју страну. Били су сами и усамљени. 

„Хтео сам да те позовем на кафу. Ако још увек желиш да ме видиш. Ако желиш још увек да разговараш самном. Онда сврати сутра у онај исти кафе на углу оне мале улице на раскрсници. Чекаћу те.“- спустио јој је слушалицу.

Оставио ју је у чуду.

Срушила се на столицу, јер ноге нису могле да издрже налет емоција-било је ту и беса и љутње и љубави и чежње. Гледала је у једну тачку на зиду. Држала је телефон и даље у руци. Срце јој је куцало све брже и брже,све јаче и јаче толико да су његови откуцаји болели и морали су са њених усана да сиђу све те дуго заборављене емоције. Очи су јој се зацрвенеле, удисаји све краћи и бржи,а у глави су навирала сва она сећања на дане проведене са њим. Уздаси су је болели.

Борила се сама са собом. Борила се да не заплаче и врисне. Али није могла против себе. Било је јаче од ње.

Вриснула је бацивши телефон о зид. Разбио се на комаде као и њена душа. Разбио ју је на комаде баш као и увек што је радио. Више није била своја. Јецала је,ридала је и ломила све по соби. Улетела је њена секретарица која није знала шта се дешава.

Све је било разбијено и разбацано на све стране. „Како си могао то да ми урадиш? Зар после толико година? Како си се усудио да дођеш?“ - вриштала је на сав глас.

„Здраво.“ - пришао јој је са смешком.

„Здраво.“ - тако хладно и са равнодушношћу га је поздравила стављајући му на знање да га не интересује то што ће јој рећи.

Али опет…желела је чути његов глас,објашњење које ће јој дати. Опет је желела да јој душу отвори својим лажима. Како је само знао да у трену смисли неку лаж,неки глуп изговор само да се ишуња и оде са другарима на пиће. Знао је да буде театралана када би се расправљали,а још више када се она не би слагала са његовим хипотезама о животу,политици,породици,љубави. Био је кукавица када је требало да призна кривицу иако ју је наглас изговарао тако јако и гласно да га читава зграда може чути. Хтео је признање за све што је урадио за њу и за друге! Желео је славу,моћ и новац што га је довело до живота који је сада кројио. Желео је да буде луткар у представи коју је,по свему судећи сам режирао и писао. А и радио је на томе да буде онако како је ОН желео!

Не,није био лудак! Био је само човек жељан пажње и признања којег није стекао док је био усијана глава. Данас прича како се гвожђе кује док је вруће! Каква иронија,а ОН је то некада био.

Сада је дошао по оно што је највише желео да има и да поседује. Једину особу која га је знала какав је без маски и лепих и китњастих речи. Она га је прихватала таквог какав је из дана у дан мирећи се са чињеницом да јој је потребан као дрога,као адреналин. ОН за њу није био центар свемира! Напротив био је у њеним венама као кокаин који те подиже до неслућених висина,да би те после неког времена напустио оставивши те празну,емоционално истрошену без речи.

Тако је данима и недељама стварана зависност од њега и његових напада и тетралности. О,да је само знала раније отићи! Пронашла би срећу у неком другом. Требало је само да каже да је доста и да се окрене. Да је само имала храбрости да оде. Али било је касно,јер постала је зависник његове театралости и драме.

„Како си? Видим године ти ништа не могу.“-развукао је циничан осмех преко свога лица.

„Одлично сам,као што си и сам закључио године ми не могу ништа. А ни ти не изгледаш лоше. Изгледа да ти брак са петнаест година млађом баш прија!“-цинично речено. „Како типично за тебе! Увек си знала како да ме омаловажиш!“-прекинула га је баш у тренутку највеће драме.

„А ти си у томе био најбољи! Од неког сам морала да научим. Зар не? Него пустимо ми сада те приче и уводна обраћања и пређимо на оно што ТИ заправо желиш. Шта заправо ТИ желиш? Зашто си дошао?“-учила је од најбољег.