Moja Priča 4 deo

-Očima stremim ka visinama

Nekakva čudna toplina mi se razleže po grudima

Čujem otkucaje srca svoga

Ono kuca sve brže i brže kao da iz grudi hoće da iskoči

Noge mi postaju sve teže,jer trčala sam dugo bežeći od senki

Nisam mogla više

Zastala sam

Tražila sam malo vazduha,ali nije bilo

Gušila sam se

Htela sam da potrčim,ali nisam mogla

Pogledala sam dole

Noge su mi bili vezane 

Senke su se približavale

Zavijale su tako jezivo

Od straha sam izgubila svest

Sve je tada postalo crno

Pestala sam da postojim,da trčim,da bežim

Prestala sam da sanjam.

Probudila sam se.

Ničega se sećala nisam.

Gledam u sunce

Bog kaže tiše

Vetar duva sve jače pravi vrtlog u koji padam

Nosi me daleko u bezdan

Hladno mi je

Osećam nečiji stisak ruke na mojoj šaci

Suza mi klizi niz obraze bez nekog povoda

Ne prestajem da plačem

Gušim se

Osećam gorak ukus u ustima kao da je neko stavio konopac oko mog vrata

Stežući ga iz sekunda u sekund sve jače i snažnije.

Nestaje mi vazduha. Gubim svest. Sve prestaje i nestaje.

„Čovek sanja toliko sjajnu svetlost, koliko mračnija je noć oko njega i u njegovom srcu.”-Ivan Cankar

- U grudima sam osetila oštar bol kao da je neko pokušavao da izvuče nož iz njih. Takav bol nikada do sada nisam osetila. Htela sam da vrištim,ali glasa nije bilo.

Još jedan nalet jakog bola u grudima I nož je izvučen.

Pokušavam da otvorim oči,ali ne mogu. Kapci teški poput najtežeg broda,a sama sebi teška poput olova. Posle dužeg vremena i uz neprestane pokušaje da pomerim svoje telo,s teškom mukom podižem ruku. Kao kroz maglu vidim tek senke u mraku. Teram sebe da otvorim oči. Budim se ugledavši oca koji je dremao na fotelji do mog kreveta I majku koja je histerično zvala doktore da joj pomognu,jer sam pokušavala da skinem cev koja mi je omogućavala da dišem. Ta cev koja mi je omogućavala da dišem sada je stvarala bol u grlu. Smetala mi je.

Svi trče oko mene. Sestre mi skidaju cev,a ono što je usledilo posle toga bio je gorak ukus u ustima I mučnina. Svet je u tih nekoliko minuta delovao naopako okrenut. Posle nekoliko dana provedenih u šok sobi na intezvnoj nezi gde su sproveli sve moguće testove doktori su mi dozvolili da vidim roditelje. 

U njihovom prisustvu su mi ispričali da sam imala tešku saobraćajnu nezgodu I da sam jedva ostala živa. Rekli su : »Imali ste tešku nesreću u kojoj ste zadobili ozbiljne povrede glave. Od siline udarca stvorio se hematom… držali smo Vas u veštački izazvanoj komi…izgubili ste…»-mogla sam samo da čujem isprekidan razgovor doktora i mojih roditelja. “Zar je sve bio samo san?”-kroz glavu su mi prolazili svi oni trenuci u stanu,svi oni zvuci,snovi. U jednom trenutku sam prestala da slušam i da razumem šta pokušavaju da mi objasne. Prestala sam da budem tu gde jesam u bolnici okružena doktorima i tim groznim mirisom.

Majka je od sreće plakala i nervozno kao da se u to razume bolje od doktora « prevodila » mi kako bih bolje razumela. Ništa nije shvatala.

« Zašto se ovo meni dešava ? Zašto ? Kako je došlo do svega toga ? Tata,zašto ? Reci im da izadju. »-okrenula sam se prema ocu uputivši mu ove reči usana nepomičnih. Mogao je da ih pročita u mojim očima. Pogledao me je. Pomislila sam da je to trajalo čitavu večnost,a sve se desilo u deliću sekunde. Zatvorila sam oči vrativši se u moj mali ušuškani svet u kome sam bila zaštićena od raznih stvorenja i čudovišta.

Njegove umorne i natečene  oči su zasuzile. Borio se kako ne bi zaplako ali jedna se suza iskrala i skotrljala  niz obraze pronalazeći put u njegovim borama  prelazeći iz jedne u drugu poput reke koja traži novo mesto kroz koje će proći,sve dok nije došla do kraja i naglo pala na njegovu šaku koju je držao okrenutu ka nebu. Bio je u čudu videvši kaako pada u njegovu ruku. Oči su mu zasijale čudnovatim sjajem i blaženstvom,a duša spoznala istinu:da treba biti srećan zbog onoga što imaš u životu. Posle su suze stizale jedna drugu. I ono što je usledilo posle toga bila je njegova katarza.

Nikada ga ranije nisam videla da plače. Danas je pred svima prvi put zaplakao.

Sklopio je ruke okrenuvši ih ka nebu moleći nebo da mu oprosti.

Svoj  stepen pobožnosti on je izražavao samo u svojoj ljubavi prema nama. Niko nikada nije znao da li veruje ili ne veruje. Uvek je živeo onako kako je znao i kako je smatrao da je najbolje pri tom kršeći upravo ona pravila nametnuta od drugih. Iako je bio buntovnik u mladosti uvek je izražavao poštovanje prema starijima i onima koji čak ni to nisu zaslužili. Na život gledao je sa vedrije strane. Ali na život nije pazio već je nespretnim koracima sa kodeksom življenja na koji su svi zaboravili krenuo da ga gradi.

Nikada ga nisam videla da plače niti da se moli niti da se žali na nevolje koje su ga u životu sustizale jedna za drugom. Imao je svoja pravila i svoja načela od kojih nije odstupao sve dok neko od nas ne postane neumoljiv. Tu njegovu snagu i izdržljivost jedino je moja sestra nasledila. Mi ostali smo bili poptpuno različiti. Svako je bio u svom svetu u kojem niko nikog nije puštao. 

Otac se okrenuo ka doktorima rekavši im ono što nisam mogla da izgovorim :»Molim vas da nas ostavite nasamo sa našom kćerkom. Mislim da bi to trebalo ostaviti za kasnije. » Napokon su svi izašli. Napokon sam sama sa onima koje volim ali i dalje nemam snage da progovorim. Prislonila sam glavu na očeve šake koje su i dalje bile na mome ramenu kao da je želeo da bude siguran da nikuda neću otići. Dugo smo tako u tišini ćutali slušajući sopstvene otkucaje srca I tako sebe uveravali da smo živi I da još uvek dišemo.

Počela sam da jecam dok su suze same od sebe navirale sustžući u galopu jedna drugu. Nisam mogla da prestanem da plačem kao da je to bilo nešto jače od mene same.

U sobu je hitrim korakom ušao doktor kako bi proverio o čemu se radi. Predložio je da mi daju lek kako bih se smirila. Otac je odbio jer je znao da mi je bilo potrebno da se isplačem. Razumeo je moju bol I  tugu,svaki moj greh koji sam počinila prema njima I drugima,nadu I čežnju. Kako bih volela da mogu da im kažem da mi je žao za sve što sam uradila. Volela bih da mogu da vratim vreme unazad,ali to nije bilo moguće. Život ide dalje. Vreme neumitno teče,ko ga ne stigne gubi sve što je stavio na kocku.

“Tata,kako sam došla dovde ? Šta sam to uradila? Kako je mama podnela sve ovo? A moje sestre? O,Bože!”-htela sam da pričam sa njim,da mi ispriča šta se zbilo,ali usne su ostale nepomične. Izgubila sam glas. Nisam se sećala kako je došlo do nesreće niti nekih delova svoje prošlosti. Izgubila sam se u svojim mislima I sećanjima. Noge su me izdale. Duša me je izdala. Dok sam bila u dubokom snu duša je vrištala,živela,govorila proživljavala neku drugu stvarnost. Na javi ja sam gubila neke deliće svoje sličnosti,svoju prošlost I sećanja. Probudivši se sve je nestalo. Ostalo je samo sećanje na mrak,na nešto što je podsećalo na zvuk slamanja stakla I nekakve čudne zvuke. U danima koji su usledili posle buđenja pokušavala sam da složim slagalicu uspomena.