AKO ME IKADA SRETNEŠ U OVOM UKLETOM GRADU

Završavam sa ovom farsom. 

Sreća je bila prevelika toliko da mi se sručila na grudi poput olova. Jelena je naišla u tom momentu taman da me vidi kako srećan odlazim. "Ne! Ne! Neću ti dozvoliti da to uradiš! Nikada te neću pustiti da odeš! Jel ti jasno!" - drhtala je od besa. Jelena je bila žena neverovatne lepote. Obrazovana iz stare porodice. Uglavnom je vreme provodila u poridičnom letnje cu u Veneciji. Bila je lepa...svetlo plavih očiju i crne kose. Za razlika of njene spoljanjosti njen karakter ju je činio izuzetno teškom osobom za voleti. Ali naši zajednički životi bili ugovoreni sporazumom naših roditelja mnogo pre nego što smo se upoznali. 

Trčao sam ka tvome naručju da bih ti priznao da je Jelena žena koje više nema…”Nema je više,Nina! Gotovo je! Nikada više me neće ucenjivati…”-pao sam ti na kolena. Onako nepozvan sam ti došao…Bila si u svilenom ogrtaču ispod kog si nosila čipkanu spavaćicu gde se naziralo tvoje nago telo,belo poput mleka u kome si se svakog jutra kupala. Tvoje nežne,meke negovane ruke prihvatile su me u zagrljaj stavivši me u krilo svile i čipke. Sa tvog levog ramena spao je ogrtač,a potom i bretela spavaćice otkrivajući tvoje snežno bele grudi. Nisi bila kao sve druge. Bila si moja mala veštica.

“Šta se desilo? Ispričaj mi,molim te!”-umilni glas me je opčinio,zaveo I na kraju sam priznao…”Jelene više nema. Posvađali smo se…Znala je za nas  već duže vreme…nije htela da potpiše razvod braka…Nina,veruj mi nisam želeo to da se desi.  Rekla je da se nikada neće razvesti od mene I da će svi saznati da sam je varao sa običnom kurvom…Poludeo sam! Kako je samo mogla da te nazove takvim imenom! Krenu sam da je udarim…setio sam se da nikada nisam nijednu ženu udario. “Hajde,šta čekaš! Udari me! Ali znaj da sa onom kurvom nikada nećeš srećan biti! Kurva! Bila je sa svima! Kako si mogao?” Otrčala je do kuhinje. Zgrabila nož. I…pokušao sam da joj otmem nož iz ruku. Samo je naglo I kratko udahnula vazduh I pala. Prvi put sam osetio toplinu Marko crvene krvi na svojim rukama. Osetio sam strah,užas,nevericu I beznađe,ali I slobodu…Nina…”

 U tvojim očima,tada video sam odbojnost,gađenje prema osobi koja te je ljubila I ovim rukama umrljanim krvlju te milovala. Samo si ih zatvorila. Odmahnula glavom. I zaplakala žaleći što me uopšte poznaješ. Žaleći zbog svih onih noći požude među nama. Naposletku si  sakrila rukama svoje lepo lice.

Plakala si. Podigao sam se kako bih ti obrisao suze,ali ti si me odgurnula tako jako da sam pao sa sofe na kojoj smo do tog priznanja sedeli. “NE!”-vrisnula si dok su ti oči bile crvene od plača,ali u njima se nazirao bes-“NE! Nisam želela tako da se završi! Ne tako,Vlado…Sada ćemo biti sve samo ne zajedno. Oh,ti zadrti čoveče!”-tvoj umilni glas pretočio se u glas Furije. Zagrlio sam te jako,a ti si se tresla poput pruta na olujnom vetru. Uporno si govorila NE! lomeći sve po kući. “Pusti me ti šarlatanu,nepromišljeniče! Kako si mogao da dopustiš tako nešto da se desi. Da li znaš šta će nam se sada desiti? AAAA!? Da li to tvoja kratka pamet može da dokuči? Da li ti je jasno da više nećemo moći da budemo slobodni? Da li se svestan toga? I ja ću biti optužena kao tvoj saučesnik u zločinu…i naravno da ćemo otići na vešala. Otac joj je Pukovnik Kraljevske vojske!”-tvoj bes,ogorčenje, bezizlaznost I ove reči pamtiću celog života.

U delirijum,ludilu mome I tvome video sam kako nas odvode na vešala. Video sam dvojicu vojnika kako idu jedan ispred,a drugi iza nas,noseći na desnom ramenu pušku,na opasaču revolver,dok su im uniforme bile šivene od vune obojene u maslinasto zelenu boju. Bila je ciča zima. Mi smo bili odeveni u istu ovu odeću. Drhtali smo od hladnoće,ali nikome nije bilo stalo. Ljudi su se okupili u grupama na gubilištu uskličući I tražeći “krv”I zadovoljne pravde…Oni su tražili predstavu. Nisu ni želeli da znaju uzrok niti posledice niti zašto se to desilo. Samo su želeli predstavu. Uzvikivali su na nas. Nazivali nas preljubnicima. Zhatevali su pravdu za prevarenu I nedužnu.

Osetio sam hladnoću u grudima.

Osetio sam sneg kako pucketa pod bosim nogama I njegovu hladnoću kako se širi celim mojim telom. Moje modro plave usne tresle su se od hladnoće, a telom je prošla nekakva čudna jeza zbog koje sam gubio kontrolu nad pokretima. Jedva sam se popeo na to gubilište napravljeno od trulih dasaka. Vojnik ispred mene je stao, okrenuo se da mi pomogao. Popeo me je na stolicu. Pogledao sam u tebe bila si I dalje tako lepa,bela poput snega koji sam gazio sa crvenim ružom na usnama. Hladnoća ti nije mogla ništa. Razvukla si najlepšim osmeh iako si znala d ate vode na večni počinak u grob bez imena na nekom udaljenom mestu daleko od Puritanaca pritvornih kako tvoje ime ne bi okaljalo njihove buduće generaciji,a naša ljubav bila simbol nemorala I bezčašća. Rulja je zhtevala predstavu. To je I dobila. Vojnik koji je bio iza nas bio je najlući. Cerekao se što je više mogao. Želeo je da te povredi na najokrutniji način,da te muči. “Želite li narode pravdu?”-pitao ih je podlo. “DA!!!”-uzviknula je masa. “A kakvu pravdu želite?”-usledilo je još jedno pitanje. Njihovo uzvikivanje sada se pretvorilo prigušene glasove,a onda ništa nisam čuo. Samo sam čuo pucketanje omče koja mi je oko vrata stezala oduzimajući mi I poslednji dah.

Čuo sam pucketanje grkljana,vrata. Borio sam se za vazduh iako su mi ruke I noge bile vezane. Vrištao sam,ali niko nije čuo samo su se podrili. I poslednjim znom snage u umirućem telu okrenuo sam se ka tebi videvši te nagu. Taj okrutni mali čovek strgao je sve sa tebe. Ovog puta si drhtala.

Nisam imao snage. Borio sam se da ne zatvorim oči,ali poslednji dah iz mene je izleteo…

Prvo čega se sećam bila je neka čudna buka zbog koje su me uši bolele. Otvorio sam teške kapke. Pomislio sam da me je neko tukao. Telo mi je bilo teško I olovno. Drhtao sam setivši se sna ili ko zna šta je to bilo…okrenuo sam se na drugu stranu kreveta I video tebe kako me grliš svojim krhkim telo I malim rukama.

“Sve je to bio samo san!”-prvo je što sam pomislio pre nego sam ponovo nastavio da spavam znajući da si živa I da ležiš pored mene.

Tih davnih ’30-tih godina bio sam na vrhuncu. Uspeh sam gradio stepenik po stepenik. Bilo je to vreme

Život je bio pun neočekivanih susreta,preokreta I sudbonosnih prijateljstava. Nikada nisam bio onaj koji voli već onaj koji traži da bude voljen,da mu se dive I poštuju. Nikada nisam bio onaj čovek I osoba koja je bila spremna da se suoči sa činjenicom da I JA mogu voleti nekoga,a da pritom ne tražim ništa. Nisam bio spreman za tebe. Ili si ti bila ta koja je mome životu bila potrebna da me oživiš kako bih poleteo I pao u naručje druge.

Onu koja me je godinama čekala strpljivo da joj kažem:”Volim te.”,upoznao sam 1930.godine. Ali ti to već sve znaš! Sve si znala o meni I pre nego što sam ti prišao I ponudio ti ruku za ples. Bila si moja mala veštica.

Nije mene ubila ljubav sa tobom već prevelika želja da budem pored tebe. Nisam smeo da te želim toliko.

Bila si ponosna i gorda,ali ne na lepotu koja me je k tebi privukla kada sam te prvi put ugledao u onom malom restoranu na Dorćolu. Ne. Ti si bila ranjiva zver spremna da pružiš ruke čak i onda kada nisi mogla.

Uvek se pijan setim da te volim. A često sam pijan od kada tebe nemam.

Nedostaješ!

Zar je toliko vremena prošlo?

“Kako je tako je.”-lažem te opet-“Lako je. Samo se beži. To najbolje znaš ti,a znam i ja. Mi smo preljubnici. Krademo ljubav od onih koji nas vole. Bežimo!”

“Kako možeš tako nešto da kažeš! Zar da se samo okrenem?“-mislio sam da su te čak i komšije sa prvog sprata čule.

“Gde si se to godinama od mene krila?“