Moja je ovo priča

“ Čovek koji nije upoznao veliki strah, nije kompletan č ovek kao i onaj koji nije otkrio veliku tugu ili veliku radost. ”   Borislav Pekić -Sedim pored otvorenog prozora u svom stanu na osmom spratu solitera u jednom od bolkova na Novom Beogradu I gledam kako dan menja svoje odelo postajući noć. U noći se rađamo kao drugi ljudi. Skidamo maske koje nosimo tokom dana I prepuštamo se mraku bivajući tako pravi egoisti koji puštaju na slobodu divlju stranu sebe. Opuštamo se. Osluškujemo kako noć diše. Pratimo njen ritam da bi se kasnije stopili sa njom. Kako je noć misteriozna,opasna I živa takvi I mi postajemo. Ulice ne dopuštaju kajanje niti ti daju vreme da razmisliš. Moraš da deluješ shodno svome uverenju ili trenutnim osećanjima kojima ili veruješ ili ne veruješ. Dan posle takve noći pun je kajanja,straha od onoga što smo možda uradili. U glavi nam je haos,hiljadu I jedno pitanje,ali od svih pitanja postavljamo uvek jedno:”Šta sam to uradio?” Pokušavamo da se setimo,al...

Danas sam ok. Juče sam htela plakati. Kažu da će zima. kažu da će padati sneg. Mnogo toga kažu i obećavaju,ali ništa se ne ostvari. Rekla sam sam sebi nemoj da si tužna,biće sve dobro,ali nikako mi danas to nije pošlo za rukom! Čak sam uspela da u fotokopir radnji napravim "veliki" račun za kopije u boji! "Molim!?"-prebledela sam u trenutku,zaustavila dah i srčani udar je krenuo. "Kako to? Za ovoliko stranica?"-bilo je moje drugo pitanje. "Da,svaka stranica po 25 din. Boje su vrlo skupe."-bio je odgovor radnika. "Ne,ovo nije moguće! Ovo se meni dešava prvi put!"-kako sada da objasnim da sam sve potrošila. I danas je bio dan da ja potrošim ogromnu količinu novca. Nije mi bilo dobro! Ali rekoh sebi: "Ok. To je samo danas. Neće tako bitii sutra! Sutra ću da stavim najlepši osmeh na lice i da pojačam muziku do kraja i probudim sve komšije!" Tako ću i da uradim! Danas sam ustala sa nekakvom tugom u srcu. Jutros sam p...

"Teško mi je uopšte da pričam o NJOJ. Ne znam ni odakle da počnem."-teškim i tromim glasom,umornim od plakanja,počela je priču. Dugo je o tome ćutala. Nikome nije ni pokušavala da objasni njihov odnos ni zašto su se tako često sukobljavale. Nije želela to,jer je to bila njena stvar i njen život koji se nije ticao nikoga osim nje. Danas je,posle nekoliko nedelja ćutanja o ovoj temi konačno rešila da progovori. Rešila je da svima objasni sve. Ako im je do toga stalo da sve saznaju! "Recimo od početka. Kakvo je bilo tvoje detinjstvo? Zašto si u kasnijim godinama dolazila u konflikt sa NJOM? Šta je bilo to što tebe teralo da se sukobljavaš sa njom?"-začuo se dubok i smiren glas. "Teško mi je o tome da pričam! Kako me niko ne shavata!?" "Kako da te razumemo kada nikome ništa ne govoriš? Samo ćutiš i smeškaš se! I mi treba da pretpostavljamo šta ti je na duši!?"-začuo je plačni,histerični glas odmah do nje. "Da li su ovo sve moji...

I sinoć sam te sanjala. Sinoć si i ti mene sanjao. Znam to. Osećam te svakim delom svog bića. Vidim te tamo gde te nema. Čekam te strpljivo. Nedam ti da odeš tako lako od srca mog. Možeš da odeš daleko,ali ne i daleko od mene. Možeš da ljubiš drugu,ali čeznućeš za mojim usnama. Možeš da joj govoriš sve one slatke reči koje meni nikada nisi govorio,ali nikada neće imati moje oči i nikada te neće gledati onako kao ja. Možeš da joj obećaš nebo i zvezde,ali one su namenjene samo meni. Možeš da je gledaš očima muškarca koji traži naručje i toplinu druge žene,ali ta druga nikako neće imati moje ruke i zagrljaje. Dajem ti slobodu da ideš i sve probaš. Dajem ti krila da letiš dovoljno visoko da upoznaš visine,a i dovoljno blizu zemlje da znaš da si ipak čovek. Sloboda. Sloboda za mene i tebe da probamo sve i sve vidimo. Sloboda da se jednog dana nađemo na istom mestu gde su nam se oči srele. Potraži me kada ti sloboda dosadi. Potraži me kada se umoriš od drugih. Potraži me...

Ovo je za mene bio jedan sasvim običan dan. Danas sam odlučila da ne mislim na njega. Danas sam odlučila da prevrnem ceo stan naglavačke! Doslovce! Tako sam jutros ustala sa namerom da da budem ozbiljna i zamišljena u svom razmišljanju o ko zna čemu po ko zna koji put u svom životu. Takva sam. Uvek o nečemu razmišljam,ali ni o čemu konkretnom samo slažem slagalicu od dana koji sam provela i ljude koje sam sretala u toku tog sasvim običnog dana. Sortiram ih u glavi. Stavljam ih u neku od "fioka" u svom sećanju. Baš kao što to mašine čine ili serveri-ne razumem se mnogo u tehnologiju. To razmišljanje i analiziranje događaja me najviše i sputavaju da bilo šta konkretno uradim u životu. Sputavali su me dosta dugo sve do ove godine kada sam rekla sebi da me prošlost ne čini i da tamo ne živim više. Rekla sam ĆAO prošlosti,ZDRAVO budućnosti i DOBRO JUTRO sadašnjosti. Uživam u svakom sadašnjem trenutku i ne razmišljam mnogo o budućnosti,jer znam da će biti onako kako biti ...

-Otkrila sam jednu tajnu sebi. Priznala sam sebi da….. Priznala sam sebi da te volim,da mi silno nedostaješ. Priznala sam sebi da ne mogu bez tvojih varljivih očiju I stidljivog osmeha. Priznala sam sebi i drugima da volim način na koji me gledaš. Volim kako me stidljivo i skriveno pozivaš da ostanem,a ja iako to znam bežim i čekam da me uhvatiš kao što ribar peca ribu. Nisam nedodirljiva! Samo se plašim da volim nekoga i da tog nekog pustim u svoj svet oko koga sam napravila veliki zid. Plašim se da će me sreća koja mi dolazi pobeći da neću imati vremena da uživam u njoj. Kao da će mi je vreme oteti! Trebaš mi ti koji si srušio barikade u srcu mome da me zagrliš čvrsto i ljubiš me usnama mekim,da me uvek gledaš istim očima i pogledom. Trebaš mi TI! Zar sam ti bila toliko arogantna i uobražena kada nisi imao dovoljno hrabrosti da mi priđeš? Zar pored svih njih koje ti se pod noge bacaju,baš kod mene da zastaneš? O,ti koji si mi otvorio srce osmehom i dušu ugrejao jednim po...