DOĐI MI OVE NOĆI

Ovo je za mene bio jedan sasvim običan dan.
Danas sam odlučila da ne mislim na njega. Danas sam odlučila da prevrnem ceo stan naglavačke! Doslovce!
Tako sam jutros ustala sa namerom da da budem ozbiljna i zamišljena u svom razmišljanju o ko zna čemu po ko zna koji put u svom životu. Takva sam. Uvek o nečemu razmišljam,ali ni o čemu konkretnom samo slažem slagalicu od dana koji sam provela i ljude koje sam sretala u toku tog sasvim običnog dana. Sortiram ih u glavi. Stavljam ih u neku od "fioka" u svom sećanju. Baš kao što to mašine čine ili serveri-ne razumem se mnogo u tehnologiju. To razmišljanje i analiziranje događaja me najviše i sputavaju da bilo šta konkretno uradim u životu. Sputavali su me dosta dugo sve do ove godine kada sam rekla sebi da me prošlost ne čini i da tamo ne živim više. Rekla sam ĆAO prošlosti,ZDRAVO budućnosti i DOBRO JUTRO sadašnjosti.
Uživam u svakom sadašnjem trenutku i ne razmišljam mnogo o budućnosti,jer znam da će biti onako kako biti mora. Biće i posla i ljubavi i avantura i putovanja oko sveta...biće tu i uživanja u plodovima sopstvenog rada. Biće i uspona,ali i neminovnih padova...ali...ali uzdićiću se poput feniksa. Jer to sam ja. Nikome ne dajem da me lomi...nikome ne dopuštam da me slomi toliko da ne mogu ustati iz pepela promašenih odluka koje sam donela tokom neke od proteklih godina. To nijedna žena niti devojka ne bi terbalo da dopusti sebi. Uvek treba pronaći snagu unutar sebe i dopustiti da raste i razvija se u lepo osećanje zbog kojeg bi pronašle svoj mir...
Taj mir koji sada spominjem je ono što mi je u ovom danu nedostajalo da bi bio savršen! Ali savršenstvo ne postoji kada ti neko ili nešto remeti tok misli. U mom slučaju to je bio neko! I još uvek jeste! I biće! "Nedostaješ mi,mrgude! Toliko mi nedostaješ da te vidim u svakom...tražim na onom mestu gde smo se sreli...zovem te u snovim gde ti govorim da si moj svet oboji duginim bojama."-govorim u sebi dok se lenjo izvlačim iz kreveta umorna od čekanja i trčanja za pogešnim stvarima i idejama i tuđim snovima. Zatvarm oči i zamišljam da sam negde drugde. Čujem njegov glas. Osetim njegovu ruku u mojoj ruci. Osmeh krene da se razvlači na mome licu. Zacrvenim se u sekundi. U tom trenutku mi lice dobija drugi oblik,menja se. Telom prolaze "žmarci" i odmah se osećam odlično.
U savršenom sam skladu sa sadšnjim trenutkom. Tada čujem nekog kako me doziva. "Prokletstvo!"-i mir je narušen. Slika se lomi,ali taj čudan osećaj je samo moj. Odlučujem da ne mislim na njega! "Molim!"-javljam se. "Dođi da mi pomogneš!"-zove me mama iz susedne sobe. "Mama,mogla si da dođeš do sobe. Prekinula si me."-srce mi je i dalje tuklo poput mašine za veš. "Nisam mogla! Dođi! Pridrži mi ovo."-pogledala me je kao što kapetan gleda svoje vojnike-strogo i naređivački. "Da li mogu da se obučem i umijem prvo?"-upitah je skrušeno poput nekog mačeta. "Ne,ali možeš da se umiješ. Trbaš mi da ovo što pre dovedem do kraja. Rođendan je uskoro. Zabava je uskoro. A meni se čini da ništa nisam završila! A moramo i ceo stan da prečistimo!"-bila je histerično uspaničena. Kao i uvek...kao i u svim situacijama,a ja sam bila u sredini.
Srce...se smirilo. Negde čujem osmeh tvoj i onda krene ispod kože. Opet taj čudan osećaj koji mi govori da je ovo što osećam ono pravo. Kao da mi govori strpljenje je vrlina. Ipak zanemrujem taj osećaj...vraćam se na početak:"Ne mislim na tebe."-govori mi razum. Stavljam onaj izveštačeni osmeh koji tokom dana prelazi u refleksnu radnju. "Kako mi nedostaješ u ovom jutru,u ovom danu.!"
Idem dalje. Nastavljam. Planiramo zabavu. Prevrćemo stan nagalavačke.
Pravimo kolače. Spremamo jela koja će gosti pojesti sve dok ne ostane jedan komad. Niko se neće usuditi da taj jedan komad pojede iz učtivosti kojom su naučeni još u detinjstvu. Ali iz te naučene učtivosti pojeli bi sve što im se nađe na stolu!
Po prvi put sam spremila nešto što je izmamilo mami osmeh na lice. Svidelo joj se. Konačno se na kraju dana nasmejala. Uspela sam! I ja sam se nasmejala! Noć je ponovo pala nad ovim gradom. Svi su se ušuškali u svojim toplim krevetim i sanjaju snove o svetloj budućnosti. Svi osim mene. Ja sanjam otovrenih očiju. Palim cigaretu. Otvaram prozor. Hladan vazduh me grli,prožima u trenutku moje telo. Zima dolazi konačno.
Puštam svoju listu omiljenih pesama samo da me podsete na tebe,da me dotuku u ovom danu. I prva pesma koju puštam počinje rečima:"Moglo je da se desi da se mimoiđemo toga dana...da odem malo prije tebe ili da ne budem sama...kakva bi to šteta bila kakva ozbiljna drama..."
Upravo to...moglo je da se desi nešto drugo,a desilo se nešto najlepše u mome životu. Desio se on!
Upravo u ovoj noći ON mi nedostaje,a ne ova cigareta.

"...tolikooo mi nedostajes večeras...
večeras imam želju da te ljubim,da me ljubiš i grliš sve do jutra...
osetim te toliko blizu da se zanesem i u tom trenutku zanesenosti izgovorim tvoje ime...
vratim se u stvarnost kada shvatim da ti nisi tu...
htela bih da mi opet ukradeš ovaj mir u srcu mom...
volela bih da se opet pojaviš onako iznenada...da mi se obrzi zacrvene i da svi shvate da te nijednoj nedam...htela bih da te upoznam bolje...da me od drugih zaštitiš i čuvaš samo za sebe...
ooo,kako si tvrdoglav i svojeglav...svakakav,ali smo moj....
toliko mi nedostaješ....ove noći...
znam da i tebi ja nedostajem...
ovo sa nama nije laž...ne slušaj druge i dođi mi ove noći...čekam te...ne slušaj druge,jer šta oni znaju o sreći...dodji i igraću samo za tvoje oči...
pusti druge i pusti svoj ponos...dodji mi ove noći...!"

Gledam u cigaretu. Dogorela je. Gledam u sat. Još malo pa je ponoć. Želim da idem da spavam i sanjam te,ali telo se ne pomera. U tom trenutku čujem zvono na vratima. Ko je sada u ovo doba?
Polako,ali sigurno sa tiganjom u ruci krećem ka vratima. Sve u nadi da ću tog nekog uspeti da ovim predmetom savladam. Ubrzavam disanje. Pitam ko je. "Ja sam."-odgovara poznati glas.
Noge mi se tresu. Glasa nemam. A srce mi je sišlo u pete. Žurno otvarm vrata. Razvlačim osmeh od uha do uha kada ugledam prelepi buket crvenih ruža umotan u prozračni papir obavijen crvenom trakom. Obrazi mi se crvene. "Dobro došao,mrgude moj." Osmeh mi ne silazi sa usana. A onaj čudan osećaj me obuzima i ispunjava čitavo moje telo. Skačem mu u zagrljaj i grlim ga jako.......Ljubim ga. Ljubi me. Ukrao mi je srce i dušu i ispunio ih osećajem večnosti i neprolaznosti.
Moj život više nije bio samo moj.
Postao je naša priča o ljubavi.