"BEING ME"

“ Čovek koji nije upoznao veliki strah, nije kompletan čovek kao i onaj koji nije otkrio veliku tugu ili veliku radost.”  Borislav Pekić

-Sedim pored otvorenog prozora u svom stanu na osmom spratu solitera u jednom od bolkova na Novom Beogradu I gledam kako dan menja svoje odelo postajući noć.

U noći se rađamo kao drugi ljudi. Skidamo maske koje nosimo tokom dana I prepuštamo se mraku bivajući tako pravi egoisti koji puštaju na slobodu divlju stranu sebe. Opuštamo se. Osluškujemo kako noć diše. Pratimo njen ritam da bi se kasnije stopili sa njom. Kako je noć misteriozna,opasna I živa takvi I mi postajemo. Ulice ne dopuštaju kajanje niti ti daju vreme da razmisliš. Moraš da deluješ shodno svome uverenju ili trenutnim osećanjima kojima ili veruješ ili ne veruješ.

Dan posle takve noći pun je kajanja,straha od onoga što smo možda uradili. U glavi nam je haos,hiljadu I jedno pitanje,ali od svih pitanja postavljamo uvek jedno:”Šta sam to uradio?” Pokušavamo da se setimo,ali slike dolaze samo kao odsjaji u ogledalo,kao obrnuta stvarnost onoga što se zapravo desilo. Posramljeni glavu zabijamo u jastuk,jer ne želimo da se dalje prisećamo. Gušimo ono osećanje kajanja zbog onoga što smo uradili. Ali to nije samo kajanje već neko čudno osećanje da smo stvarno zeznuli stvar I da za tim nije bilo potrebe. Ne mogu to definisati niti mu dati ime,ali znam da postoji u nama kojima je potrebno više vremena da shvatimo naša osećanja I postupke. Ne mogu ga odrediti,ali znam da vodi u bestragiju sopstvenog haosa od života,jer time narušavamao mir u porodici.

Meni je bilo potrebno mnogo vremena da se suočim sa posledicama sopstvenog delanja. Bila mi je potrebna hrabrost da nastavim dalje I pronađem put I dobre ljude. Mislim da mi je bio potreban neko ko bi mi pomogao da ispravim greške. Nije bilo nikog. A I kome da ispričam sve one gluposti koje sam radila? I koje još uvek radim. Htela sam nekakvu čaroliju. Neka vrata koja kada se otvore vrate te u prošlost I nekog ko će ti ukazati na uobičajene greške-neko ko nije deo našeg svakodnevnog života I ko nas ne bi osuđivao. Baš kada sam se ponadala da ću pronaći takvu osobu I da su čuda moguća prozori su se u jednom deliću sekunde zatresli kao da će pući na sitne komade vrativši me tamo gde sam bila-u stan. Motori,pakleni vozači su protutnjali budeći stanare čak I iz najdubljeg sna. Svetla su krenula da se pale I komšije da proviruju misleći da je zemljotres. “Da l’ su ovi normali?” Vikao je komšija sa trećeg sprata kome je buka bila baš kao zemljotres. “Sad ću pozvati policiju I gradonačelniku ću se žaliti.”-šaputala je komšinica sa šestog sprata svome mužu koji joj je na to samo odgovorio-“Kome,bre,da se žališ! Pusti ih. To se dešava samo jednom u godini. Ljudi vole motore I žive za to. Nego,hajde ti na spavanje,ženice moja.”-čula sam nešto što je možda podsećalo na poljubac. Sa ostalih spratova čule su se prozivke I veoma čudne I teške psovke. Sve to skupa je trajalo sat vremena,a onda su se svi oni uvukli u svoje postelje I nastavili tamo gde su stali-da sanjaju. Samo se meni nije niti spavalo niti sanjalo,a zašto bih I sanjala.

Noć je još uvek mlada I željna lumperaja,dobre muzike I provoda. Željna je novih naivčina u svome okrilju. Sa splavova se čuje dobra muzika. “…dobro da nije neko veće ovo je srce moje već preživelo…” U to ime nazdravljam I pozdravljam ove reči. Palim poslednju cigaretu,ispijam čašu dobrog vina. I razmišljam da li da izađem I u društvu proslavim bilo šta. Pitam se da li da izađem I uradim još nešto za pamćenje zbog čega će me glava boleti? Ili samo ostati kod kuće?

“Odluči se!”-vičem na sebe. A ponoć je već prošla.Ali ja I dalje samo posmatram slučajne prolaznike koji se vraćaju sa splavova zaputivši se ka nekoj kafani ili nečijoj sobi. I dalje razmišljam da li da se spremim I da krenem u još jednu neprospavanu noć. “Ma,sve mi je jedno. Neću ni spavati čak I da ne izađem.”-pričam sama sa sobom dok SMS poruke pristižu jedna za dugom. “Kako bih rado bacila ovaj telefon kroz prozor! Svi me nerviraju! Idite dođavola svi vi takozvani prijatelji!”-ljutito lupam šakom o sto tako jako da sam čula kako je nešto puklo. Odmah sam osetila oštar bol. “Dođavola I sa tim. Samo mi još I ovo treba u životu pored svega!”-odlazim do frižidera tražeći led kako bih smanjila otok na ruci.

Prijao mi je led I hladoća. Želela sam da  ugasim bes koji je sve jače I jače tinjao u meni gradeći neprobojne zidove. Nisam nikome dozvoljavala u poslednjih nekoliko nedelja da mi priđe. Na pitanje da li sam dobro samo bih se nasmešila govoreći da sam dobro,ali ustvari nisam bila ni približno doro niti sam se osećala svojom. Gubila bih se u moru ljudi koje nisam razumela šta mi pričaju niti ta njihova osećanja I emocije koje bi ispoljavali u trenutku da li besa ili očaja ili sreće. Jednostavno nisam razumela zašto reaguju tako kako reaguju.

Darko! Bože,kako sam mogla sa njim! “Žašto se dereš na mene? Nisam gluva! Stojim na dva koraka od tebe. Ovo više nema smisla. Ti se dereš na mene,ja na tebe vičem da se stišaš I ugasiš taj svoj sveznalički ego I snobovsko ponašanje. Ti meni kažeš da sam glupa! Prekidamo svaki kontakt!”-bila je to skorašnja veza od koje sam pobegla kao da me vetar nosi. “JA EGO MANIJAK!?  A ti si glupa,nesnosna u pričanju I gorda na svoju diplomu I lepotu kao I sve ostale devojke iz takvih krugova!”

“Ha…Onda si ti stvarno kreten,a ja budala sa lošim ukusom za muškarce. Ti i tebi slični ne znate ništa! Težak si kao crna zemlja,a na pare još crnji! Idi dođavola!”-promenio je sve boje na svome tako lepom licu koje sam htela da zapljusnem kofom hladne vode. Pobegla sam glavom bez obzira. I to je bila još jedna od mojih gluposti.

Ni sama ne znam zašto sam toliko dugo ostala sa njim. Kako bih volela da ga nisam ni srela uopšte. Posle njega bilo je još nekoliko pokušaja. A kada se samo setim svega poželim da pobegnem daleko gde se neću susretati sa svim onim ljudima koje sam srela I koji su zbog mene patili,ali to nije bilo moguće. Bila sam vezana za ovo prokleto mesto I sve njih.

Neko je nekada rekao da ako želimo nešto dobro da učinimo u životu da moramo da se pokrenemo,jer život ne čeka da bi se desio. A ja sam samo sedela sa povređenom šakom i cigaretom u drugoj ruci moleći nebo da mi pomogne da rešim ovu zavrzlamu od života. Bol je bio sve jači. Popila sam nešto protiv bolova.

Čak ni posle petnaest minuta lek nije delovao. “Zar je moguće da sam tako jako udarila?”-fizički bol nisam mogla da podnesem,morala sam nešto da uradim. Nekako sam se obukla I navukla baletanke,uzela onom povređenom rukom ključeve od auta I tada shvatila da od vožnje nema ništa. Pozvala sam taxi. Sa druge strane žice začuo se ženski glas:”Za dve do tri minute.” Nisam stigla da kažem ni hvala,a gospođa je već prekinula vezu. Baš su neka čudna vremena. Čekam  ga već deset minuta! A umirem od bolova!

Šetam se gore dole. Skačem u mestu. Vidim reklamu za taxi koji sam pozvala I njegov broj. Konačno je stigao! Samo upadam bez dobro veče I govorim mu:”Urgentni centar,molim!”-bar sam uspela da smognem snage I lepo ga zamolim gde da me odvede. „Da li ste dobro,mlada damo?“-upitao me je taksista. „Hmmm...da.“-samo sam promrmljla. Shvatio je da ne želim da ulazim u dalju priču sa njim. Ali taksista kao I svaki taksista nije mogao da ćuti već je počeo da priča priču o svome životu u Kanadi,svojoj porodici i tome kako mu je trebalo vremena da se navikne na tamošnji život. I pričao je i pričao,a put do urgentnog centra bio je veoma dug. Bila sam nervozna,sve mi je smetalo,u tom trenutku sam poželela da vrisnem i da mu kažem da prestane. Međutim,on je završio svoju priču,okrenuo se i upitao me:“Da možete,mlada damo,da vratite vreme unazad šta biste promenili u svome životu? Vidim da ste napeti i nervozni,a u očima Vam se vidi nezadovoljstvo sopstvenim izborima u životu.“  „Molim!? Izvinite,ali to se Vas ne tiče! Gospodine...“-pogledom sam tražila karticu sa njegovim imenom i prezimenom. Nije je bilo. „Moje ime je Tom. Inače sam doktor,psihoteraput,a ovo mi je samo hobi.“-nasmešio se i pružio mi ruku govoreći-„Život je onakav kakvim ga mi napravimo izborima za koje moramo snositi odgovornost. A za to nam je potrebna hrabrost i neko ko će nam ukazati da to što smo uradili ne mora nužno da bude loše. Iz sebe izvuci samo one najbolje osobine i nadograđuj ih,a mane pokušaj da umanjiš,suoči se sa njima i živi. Nemoj da ti život prođe u ljutnji na samu sebe i ceo svet,jer tamo je svet raznolik. Svi smo drugačiji. Izađi iz okvira sopstvenog delovanja i življenja,prekrši pravila koja si sebi nametnula i kreni na put oko sveta. To je savet čoveka koji je sve u životu prošao i video.“-imao je neki čudan osmeh na licu koji je odavao osobu koja je bila zadovoljna sobom i životom koji je vodio,ali na te reči nisam znala šta reći. Činilo mi se kao da me poznaje,da može u dušu da mi pogleda.

Htela sam da ostanem sa njim samo da mu ispričam šta mi je i zašto sam takva,ali umesto toga u stomaku su mi krenuli leptirići i onaj čudan osećaj čudnog,neobičnog,već doživljenog stanja koji me je preplašio da sam samo izletela iz auta zaboravivši da mu platim. Kada sam se okrenula on je i dalje stajao na istom mestu smešeći mi se.

To je bio jedan od onih čudnih momenata u životu koji te nateraju da se zapitaš da li postoji nešto više od materijalnog sveta,da li postoje anđeli čuvari.

Ne znam.

Sve se desilo odjednom i čini mi se brzinom svetlosti. Nisam mogla ni da odreagujem kako treba. Bila sam zbunjena i po prvi put nisam mislila već osećala kako dišem i zbunjeno gledam svet koji je prolazio pored mene. Po prvi put sam videla ljude onakve kakvi jesu u svojoj nesavršenosti. Osetila sam vreme kako prolazi. Gledala ljude oko mene kako pričaju,ali ništa ih nisam razumela samo sam videla kako otvaraju usta. Srce je kucalo i u grudima i u mojoj glavi. Očajnički sam želela da ustanem sa stolice. Ali moje telo me nije slušalo kao da nisam vladala sobom. „Gospođice Rajković,Vi ste na redu. Gospođice! Da li ste dobro?“-sestra me je zavala nekoliko puta pre nego sam se odazvala. Pogledala sam je izgubljeno kao da ne znam zašto sam tu. Onda sam osetila bol u ruci. „Izvinite.“-zaboravila sam na povredu. Naglo sam ustala sa stolice I sve je postalo crno predamnom.

Prvo čega se sećam posle toga bili su koraci doktora,sestara i drugih ljudi koji su se tu našli kako bi mi pomogli. Mislila sam da sanjam,da spavam u svome krevetu i da je sve to samo san. Borila sam se sama sa sobom u pokušaju da se probudim. Telo mi je bilo teško. Ništa nije bilo kao kada spavaš,nisam bila lgana i poletna već sam se delila od sebe. Svim silama sam pokušavala da pomerim bilo koji deo svoga tela misleći na ono što me najviše čini srećnom. Znam samo da sam u jednom trenutku pomislila kako ne smem da odem tek tako i da sve njih ostavim same. Bila sam odgovorna za njih,a ponajviše za sebe.

Doktor je bio pored mene. Budio me je. I pozivao osoblje da me podignu i odvedu na intezivnu. Onako kao kroz maglu pročitala sam  njegovo ime Tom. Pomislila sam:“Kako to da u Srbiji ima toliko ljudi sa tim imenom?“-da bih kasnije saznala da je njegovo ime ustvari Tomislav. Stvarno mi je bio potreban onaj doktor Tom iz serije BEING ERICA.

Bila mi je neophodna magija i čarolija tih vrata koje doktor Tom otvara svaki put kada se Erika nađe u nedoumici. „Dobro veče ili dobro jutro gospođice. Mada mislim da je već jutro.“-ušao je doktor sa rezultatima. „Kako kome,nekome jutro,a nekome mrak.“-prozborila sam tek da nešto kažem. „Treba da Vam bude jutro. Šaku smo sredili kao i rame koje ste povredili prilikom pada. Bar dva meseca mirovanja i fizikalne terapije,a što se tiče ostalog...“-pažljivo je otvarao koverat i čitao rezultate da bi posle nekoliko minuta rekao-„...sve je dobro. Niste trudni. Ostali rezultati pokazuju da je sve u najboljem redu. Vi ste zdravi,mladi I trebalo bi da budete srećni. Naravno pored toga što ste iscrpljeni,pod stresom i neredovnom ishranom sve je u granicama normale. Imam jednog prijatelja koji je psihoterapeut...daću Vam njegov broj. Savetujem Vas isto kao što bih savetovao i svoju kćerku.“-otišao je i ostavio mi broj telefona doktora za glavu,kako bi baka govorila. Mislim da mi je i bio potreban. Nisam bila odgovorna samo za sebe već i za druge. Zato sam morala nešto da učinim kako bih se suočila sa svojim najvećim strahovima i neuspesima. Sada sam došla do tačke ključanja i pucanja gde više nije bilo prostora za prekršaje.

Udahnula sam duboko. Okrenula njegov broj telefona. Javila se sekretarica. Zakazala sam sastanak za danas u 12h. Njegova kancelarija bila je u starom delu Beograda u jednoj od onih rustičnih vila koje su danas pretvorene u poslovne prostore ili neku vrstu stambenih zgrada oduzimajući im onaj stari sjaj. Na ulaznim vratima stajalo je ime klinike NOVI ŽIVOT. „Imam zakazano kod doktora...“-stala sam na trenutak,jer nisam bila sigurna kod kog doktora sam zakazala sesiju niti kako se on  zove. „Dobar dan,gospođice Rajković. Vi imate zakazano kod doktora Tomislava Spasića.“-sekretarica se nasmešila mojoj zbunjenosti i odvela me do njegove kancelarije. Doktor je bio okrenut leđima od mene. „Dobar dan,mlada damo.“-od nekud mi je bio poznat taj glas. Okrenuo se ka meni nasmešivši se:“Nemojte biti tako iznenađeni. Tu sam da Vam pomegnem. Odakle želite da počnete?“

Mislim da sam tada konačno dobila odgovor na ono pitanje da kada nešto dovoljno jako želiš da se čitava vasiona uroti da ti pomogne.

Čuda su ipak moguća I čarolija postoji. Potrebno je samo verovati i pustiti je da u tebi oživi. Tako je počelo moje epsko druženje sa doktorom Tomislavom.