Moja je ovo priča

Daj priznaj da više smo od prijatelja!  Priznaj da smo više od ljubavnika. Od kada sam te srela postoji samo jedan plan da te ljubim.  Priznaj da smo više od dvoje ljudi koji su se sreli u prolazu vremena.  Evo,ja ti priznajem da je naš  susret bio suddbinski... Evo,priznajem ti da si uspeo da moju dušu izvučeš iz čaure svakodnevnice.... zato priznaj  da nismo samo prijatelji i ljubavnici....već smo i više od toga...<3 

Нада је била девојка од које се много очекивало,много тражило и о којој се много тога знало. Била је прави тип девојке из суседства-мирна,тиха,повучена и врло послушна,није правила проблеме што се излазака тиче нити је то волела. Више је волела да чита добру књигу и седи поред камина удобно се сместивши на кревету у зимским данима или у башти своје куће или у неком локалном кафићу у летњим данима. Сви су је хвалили како је добра и фина девојка,а завидели су јој на њеној доброти коју су хтели да искористе мислећи како је наивна и на њеном успеху који је постизала у школи. Није била лепотица,али није била ни ружна. Била је средњег раста,црне косе,бадемастих очију. Имала је изразито продорне љубичасте очи чији сјај је скривала иза наочара за вид,густе обрве или „веђе“ како их је бака називала,а које је наследила од оца. Њена црна густа,дуга и локнаста коса спуштала би се до испод њених рамена успевајући да покрије добар део њених малих и ситних леђа. Такву косу имао је њен от...

        "...if only your sexuality is stirred, then the animal is alive but you are not. But if your spirituality is also stirred, then you are alive IN YOUR TOTALITY. And to be alive in totality is the way to God." Osho, comment on the path of Tantra/Sexual Illumination         Pada noć nad Ovim Gradom,a ja i dalje mislim na tebe. I dalje te želim.  U ovom grad koji voli slučajne ljubavi,prevarante,usamljenike, tragače za blagom, propalice i probisvete, preljubnike...U tom gradu sam tebe srela.  Jednog dana sretoh te.  Tog dana nosila sam plavi džemper koji sam toliko volela. Plave farmerke i crne baletanke koje sam dugo čuvala. Oh,kako sam samo glupa bila misleći da ćemo trajati.  Kako sam naivna samo bila spremajući se za tend onog dana!  Oh,kako sam samo mogla usne da ti ljubim one večeri,a znala sam sve o tebi tada!? Znala sam ko si,sta nosiš u sebi...a ipak pristala da me skineš celu,lj...

Zlatni zraci sunca su se probijali kroz moj prozor budeći me. Bila sam srećna svojim snom da nisam želela da se probudim,ali Sunce je nestrpljivo želelo da me izvuče iz kreveta kako bih videla lepotu današnjeg dana. Uzdahnula sam. I rekla sebi:“Uredu! Ustajem!“ Stavila sam najlepši osmeh na lice. Ponavljala reči kao što su DANAS ĆE BITI LEP DAN! Skuvala sam kafu...i pila je polagano. Sa uživanjem. Danas nije bilo gužve. Danas nije bilo buke. Niko nije pričao niti komentarisao bilo šta. Televizor je bio ugašen. Stereo uređaj ugašen. Tišina. A u mojoj glavi nekakva buka. Zatvaram oči trudeći se da pronađem svoj glas. U jednom trenu sam se izgubila...Samo sam uživala. Osmeh je krenuo da se razvlači preko moga lica. Otvorila sam oči koje su ponovo zasijale. Napolju sam videla  svu lepotu sveta. Idem napolje! Navukla sam majcu,trenerku i patike...kosu sam kao i po obicaju sređivala u pokretu. Najobavezniji deo mog aksesoara,kada je ovako vreme lapo bilo,su naočare. Nisam...

"Volela bih da si uvek uz mene. Da si na mojoj strani. I kad sam razdražena. I kad nisam u pravu. I kad nismo sami. I kad sam nepravedna. Predji preko moje zlobe, umiri me tihim dodirom, ne mučim te bez razloga. Ako ne znaš, sve je uzalud." (Tišine) Meša Selimović -Ja prkosna! Ti ponosan balkanski muškarac! Opet I još jednom se noć nadvila nad ovim ukletim gradom. I još jednom te tražim u svom imeniku pod imenom skrivenim od tuđih pogleda. Poželim da okrenem tvoj broj I da ti kažem da mi fališ! Ali ti si digao nos! I opet spavaš sam! “Hajde da se nadjemo na pola prkosa i pola ponosa! Fališ mi nisam luda,a znam da i tebi falim ja! Pokušajmo! Ne mučim te bez razloga. Ako nisi do sada shvatio da mi prijaš onda je sve uzalud. A možda I ne znaš. Jer kako bi I znao kada sa mnom prozboriš tek par reči. Nekada se pitam da li se razum sa mnom to poigrava. Ne verujem čak ni očima koje svakog dana gledaju I posmatraju ljude I okolinu. Ne verujem razumu koji svakodnevno do...

-Noćas sam u snovima tražila te oči varljive I ruke lopova koje kradu me od drugih. Noćas sam u zagrljaj pohrlila ti. Sanjam te skoro svako veče. Pohodiš mi snove dok čekam te da vratiš mi se. Palim cigaretu jednu za drugom. Čekam te da ti kažem reč dve. Čekam te da srce i dušu predam u ruke tvoje. Prkosim ti…Ponosan si. Volela bih da si uvek uz mene. Da me nasmeješ do suza. Da me dovedeš do ludila svojom ravnodušnošću. Volela bih da si uvek uz mene,čak i kada sam razdražena I kada upravu nisam. Volela bih da pređeš preko moje zlobe,da me razveseliš svojim varljivim očima,da me jednim dodirom ugreješ. Prkosim ti opet. A ti priđi mi i ugrej me jednim dodirom. Ne dozvoli mi da od tebe odem bez i jedne reči. Uhvati me za ruku I čvrsto zagrli me,jer nemam hrabrosti da priznam ti koliko značiš mi. Prkosim ti još jednom. A ti zanemari ponos svoj Dopusti nam da ostanemo sami da ti kažem reči koje niko čuti ne sme :„Trbaš mi ove noći. Trebaš mi i svih ostalih.“ Zato tre...

Hej,ti što pohodiš moje snove gde da krenem kada svuda vidim tebe Hej,ti čiji glas još uvek se čuje u mome srcu poput eha gde da se okrenem kada čujem tvoj glas sve misleći da si iza mene i da mi brojiš korake koga god da sretnem zovem tvojim imenom kao „malu grešku“ u govoru svima govorim da mi nije ništa,a svašta mi je…svima govorim da sam dobro,a toliko želim da te vidim toliko želim da me podigneš i spustiš na zemlju…toliko želim da ti ukradem osmeh u prolazu i onako kao slučajno dodirnem ruku… toliko želim da te zagrlim i grlim i ljubim…toliko…toliko… Hej,ti još uvek se treznim od svojih pogleda. Hej,ti još uvek želim te! Dođi ove noći. Čekam te. 

Ljubav voli slučajnosti! Da li voli? Da li mi volimo ljubav? Kažu mi: „Jednog dana ćeš sresti nekog ko će ti zatresti srce. Srešćeš nekog zbog kog ćeš napusti sva svoja uverenja i principe. I ništa posle toga neće biti isto!“ Nisam verovala. „Ne. Ljubav na prvi pogled ne postoji.“- bila sam potpuno sigurna u ovu svoju izjavu. A rekla sam je svima koje sam poznavala i ponavljala toliko da sam je u jednom trenutku i zaboravila. Zaboravila sam šta sam rekla i mislila. Prestala sam da verujem. Mislila sam na karijeru…gradila sam je…a onda je moj svet postao rutina. Ustajala bih samo zato što imam obaveze. Posao. Prijatelje sa kojima sam nekada volela da izlazim i provodim se. Porodicu sa kojom sam nekada volela da sedim i uživam. Sve je to postala rutina za mene. Više me ništa nije pokretalo. Gubila sam volju. Lice mi se menjalo,a osmeh postajao sve teži i teži. Rutina je beskonačna postala. Usled svega toga na poslu sam nizala neuspehe. To više nije bio posao koji ...

Podne je. Spremamo se da krenemo na put. Užurbano pakujemo stvari za dva dana. Spakovala sam nekoliko stvari za "svaki slučaj da se nađe". Možda bude kiše,pa pokisnem ili se isflekam i razne druge situacije. Uvek treba imati nešto za "ne daj Bože!". I u toku tog pakovanja uspela sam da napunim kofer samo mojim stvarima. To je jedan sasvim običan mali kofer. "A gde ćeš sa tim stvarim? Idemo danas i sutra veče se vraćamo!"-sestra je bila u čudu. "Odkud znaš šta može nepredviđeno da se desi!"-rekla sam. Gledala me je par sekundi,pa i ona krenula u isti kofer da pakuje sitnice za "nedaj Bože". I tako smo došle do vrha! Trebalo ga je zatvoriti. Ufff...bilo je samo polako zatvoriće se na jedan,dva,tri i uspele smo! Konačno smo krenule na put stavivši kofer u gepek i neseser sa priborom za ličnu higijenu,a hranu kod sebe. Odvrnule muziku: ...ptraži me kad sloboda ti dosadi.... Pevale smo na sav glas! Sloboda! Idemo u Skopje ili Skoplje. Pot...

Iz Beograda u Skoplje. Odlazim na nekoliko dana. Put traje duže nego što sam mislila. Skoplje. Kiša lije kao iz kabla. Noć je pala već poodavno. Pomišljam kako bih više volela da je leto ili da sam negde gde sunce sija tokom svih meseci i gde se vazduhom širi miris mora.  Ali to nije tako...ja sam u Skoplju. Zima je je počela polako da se šunja u naše gradove,domove i uvlači u naše snove! Neko kaže da se raduje snegu,a opet beži u tople domove da se sakrije. Drugi pak sa tugom i ogorčenjem govore kako ne vole zimu,jer je i previše hladno,sumorno. I s razlogom beže u domove ne izlazeći sve dok se zima ne povuče. Takva sam i ja! Povlačim se u svoj mali stan i čekam. Čekam leto! Čekam tebe! Srce oseća da ćeš doći. Srce zna da ćeš odgovoriti,ali ovo je realan svet i moram se pokrenuti i nešto uraditi kako bih te dozvala sebi. Znam da nikome neću moći da objasnim ovo što sada osećam,jer ne mogu ni sebi da objasnim! U jednom danu mogu da te odbacim samo kao lepu uspomenu ili kao fler...