BEOGRAD-SKOPJE,TI I JA...
Iz Beograda u Skoplje. Odlazim na nekoliko dana. Put traje duže nego što sam mislila.
Skoplje. Kiša lije kao iz kabla. Noć je pala već poodavno. Pomišljam kako bih više volela da je leto ili da sam negde gde sunce sija tokom svih meseci i gde se vazduhom širi miris mora. Ali to nije tako...ja sam u Skoplju. Zima je je počela polako da se šunja u naše gradove,domove i uvlači u naše snove! Neko kaže da se raduje snegu,a opet beži u tople domove da se sakrije. Drugi pak sa tugom i ogorčenjem govore kako ne vole zimu,jer je i previše hladno,sumorno. I s razlogom beže u domove ne izlazeći sve dok se zima ne povuče.
Takva sam i ja! Povlačim se u svoj mali stan i čekam. Čekam leto! Čekam tebe!
Srce oseća da ćeš doći. Srce zna da ćeš odgovoriti,ali ovo je realan svet i moram se pokrenuti i nešto uraditi kako bih te dozvala sebi. Znam da nikome neću moći da objasnim ovo što sada osećam,jer ne mogu ni sebi da objasnim! U jednom danu mogu da te odbacim samo kao lepu uspomenu ili kao flert. Tada mi sve ide kako treba. Onda se uveče vratim kući i setim se da si nekako deo mene,da mi trebaš kao oslonac i podrška kao drugi deo mene. Kada mi je loše zatvorim oči,zamislim tvoja ramena i na njih naslonim glavu. Srcu je već bolje. Dobija krila i leti. Na usnama mi se razleže osmeh,a obrazi crvene. Dok oči dobijaju sjaj zaljubljenog.
Otvaram oči i shvatam da sam u restoranu okružena ljudima koji me čudno gledaju. Restoran je veoma lep i romantičan u centru Skoplja. U zidove su ugradjene takozvane lažne cigle kako bi prostor dobio izgled starih kafana i prijatnog porodičnog okruženja.
Mom stolu prilazi konbar:"Dobar den. Izvolite."
Odgovara mu:"Dobar dan. Može jedna salata,sir na skaru i ploča sa svim onim lepim prilozima i dodaci iz vaše kuhinje."-uputila sam mu osmeh. "Naravno. Odmah stiže."-klimnuo je glavom u znak da je primio porudžbinu. I nasmešio se. Posle dvadesetak minuta stižu fornarinke. Još nekoliko minuta kasnije stiže i drvena ploča na kojoj su poređani sveži krastavci,paprike i sir na skaru,salate od pasulja i pavlake,patlidžan i tikvice na skaru i tako dalje. Sve je bilo lepo i sa ukusom uređeno. Sve izgleda fantastično,živopisno i ukusno. Pripremam se da započnem avanturu ukusa, ali u tom trenutku prilazi mi konobar u beloj košulji sa osmehom na licu i očima koje "cakle" sa pitanjem:"Te sakate nešto vo popituvat?" Podižem pogled ka njemu i shvat da ga ništa nisam razumela. Gledam u njega kao da sam došla sa druge planete. On vidi da ga nisam razumela. Iz učtivosti ponavlja pitanje,ali i dalje ne shvatam šta me pita. Molim ga da mi objasni na engleskom,ali kaže da ne razume engleski. "Kako ne razumete engleski?"-pitam ga već pomalo uspaničenim glasom. Pomišljam kako namerno ne želi da priča samnom na engleskom zbog mog nerazmevanja makedonskog jezika. Smirujem se. Dišem duboko već vidno iznervirana zbog jedne tako proste rečenice. "Izvinite zbog mog ne razumevanja vašeg jezika. Ali da li bi mogli da mi ponovite još jednom? Jer stvarno nisam razumela niti dobro čula."-odlučujem se da budem što je ljubaznije moguće. Ponavlja pitanje i naravno pitao je:"Da li želite da popijete nešto?"-i dalje je imao onaj plastični osmeh na licu koji ništa nije otkriva-možda zbog godina iskustva,možda zato što je umoran od napornog rada i podilaženja svakom gostu kako bi mu se svideo i kako bi zaradio neki bakšiš ili je nešto sasvim treće. Dobijam svoje crno vino i večera može KONAČNO da počne!
Uživam u večeri iako napolju kiša pada kao da neće nikada stati.
Mislim na tebe po ceo dan. Svima bih pričala o tebi. Ali znam da to ljude nervira. A i ti treba da budeš samo moj!
Htela bih nešto da uradim i da te nazovem,da ti pustim poruku i kažem ti:"Zdravo. Kako si? Kako si proveo leto?" Htela bih kao slučajno da se sretnemo negde na ulici i kažeš mi:"Zdravo,Neznanko. Gde si ti? Dugo se nismo videli. Da li si za kafu?" Međutim,razum uporno govori:"Ne! To nije to! Ne radi to! Devojke treba da budu osvojene i on treba da juri za tobom! To nije prikladno. Napravićeš blesu od sebe pred svima!" Srce ipak priča svoju priču:"Malo manje pravila više intuicije! Napravila bih blesu od sebe zbog tebe,jer znam da si ti zbog mene odbio druge."
"Šta da uradim?"-pita razum. "Ti ništa! Ja ću raditi sve,jer je to moj posao! On će doći!"-progovara srce.
"Dobro,ali nemoj posle da se lomiš i da plačeš i zoveš me da ti pomognem!"-razum je vrištao.
"Ne brini se ti! Ovo je ono pravo i trajaće koliko god da da bude teško."-srce viče na sav glas.
Polako završavam večeru. I u tom trenutku sestra mi se pridružuje sestra koja mi saopštava da je prošla razgovor za posao i da postaje zamenik direktora jedne od najvećih internacionalnih korporacija sa sedištem u Dubiju. Bila je srećna,jer joj se sreća osmehnula posle niza neuspeha! "Uspela si!"-grlim je. Završavamo naše putovanje i vraćamo se za Beograd.
Moj razgovor sa tobom...
"Kako da ti objasnim ovo što osećam! Htela sam vikati na sav glas da si mi bio potreban upravo u trenutku kada sam sebe popravljala. Potreban si mi i sada u ovoj noći u ovom ukletom gradu.
U Skoplju sam uspela da uživam i da se smejem istovremeno misleći i na tebe.
Ne. Nisi mi u mislima niti u srcu već pored mene. Nekako sam osećala tvoju prisutnost i tvoju snagu. Osećala sam tvoju potrebu za mojim usnama i rukama.
Želela sam da te zagrlim i da se sklupčam tu na tvojim grudima dok me grliš svojim snažni rukama i ljubiš strasno,jako kao da sutra ne postoji.
Kada bih samo izgovorila tvoje ime osetila bih tvoju prisutnost,zamislila te kako sediš pored mene i smešiš mi se. Tada bi se moje lice ozarilo,u očima bi sišle zvezde sa neba dajući im zvezdani sjaj i nebeski odsjaj. A telom bi prošao čudan osećaj elektriciteta,fluid koji pumpa krv u mojim venama terajući je da ubrzava i zagreva telo kako bi srce oživelo i progovorilo. Sve u meni je bilo u tom jedinstvenom i neponovljivom času ubrzano,oživljeno i pulsirajuće do te mere da sam htela poleteti.
I ti misliš na mene. Iako si sada u ovom času u ovom trenu u zagrljaju druge. Iako joj se smešiš i govoriš nežne reči...iako grliš i maziš...iako si tada sa njom,ti i dalje misliš na mene. Još ti stoji ona iskra u očima kada bi neko slučajno izgovorio moje ime negde u prolazu.
I sada ti ovo kažem u ovom izmišljenom razgovoru sa tobom-neka ti bude kao meni-da nijedna ne može da te zadovolji na prvi pogled kao što sam ja to bila. Neka svaku upoređuješ samnom...i pitaj se uvek ovo-da kada ih budeš imao i kada ih budeš ljubio u času najveće strasti i uzbuđenja:"Kakvog li su ukusa njene usne? Šta li to krije ispod sve te odeće? Zašto je uz osmeh tako pomalo ljuta? I kome sada daruje na poklon vrele noći i kome se bezuslovno predaje? Ko je ljubi noći ove?"
I ja ću se isto pitati za tebe,ali sa pravom da uživam u svakom danu i noći u naručju svog toplog kreveta obgrljena mišlju da ćemo se opet negde sresti.
Jer bio si tvrdoglav,bezobrazno ravnodušan i magično privlačan svima...a ipak SAMO MOJ!"
"Sestro,probudi se. Stigli smo."
"Zar!?"
"Dugo smo putovali,samo što si ti veći deo puta prespavala pričajući nešto u snu."
"Jel da? A šta sam pričala"
"Nešto nepovezano...kako ga voliš i proklinješ...Hmmm...Ko je on?"
"Niko poseban. Hajde da iznesemo ove stvari iz auta i da idemo da spavamo."
"Polako ispričaćeš mi ko je taj što te rastužuje toliko..."
Opet sam zaspala ušuškana u tvome naručju. Vidimo se kada te ponos napusti,mrgude moj.
Skoplje. Kiša lije kao iz kabla. Noć je pala već poodavno. Pomišljam kako bih više volela da je leto ili da sam negde gde sunce sija tokom svih meseci i gde se vazduhom širi miris mora. Ali to nije tako...ja sam u Skoplju. Zima je je počela polako da se šunja u naše gradove,domove i uvlači u naše snove! Neko kaže da se raduje snegu,a opet beži u tople domove da se sakrije. Drugi pak sa tugom i ogorčenjem govore kako ne vole zimu,jer je i previše hladno,sumorno. I s razlogom beže u domove ne izlazeći sve dok se zima ne povuče.
Takva sam i ja! Povlačim se u svoj mali stan i čekam. Čekam leto! Čekam tebe!
Srce oseća da ćeš doći. Srce zna da ćeš odgovoriti,ali ovo je realan svet i moram se pokrenuti i nešto uraditi kako bih te dozvala sebi. Znam da nikome neću moći da objasnim ovo što sada osećam,jer ne mogu ni sebi da objasnim! U jednom danu mogu da te odbacim samo kao lepu uspomenu ili kao flert. Tada mi sve ide kako treba. Onda se uveče vratim kući i setim se da si nekako deo mene,da mi trebaš kao oslonac i podrška kao drugi deo mene. Kada mi je loše zatvorim oči,zamislim tvoja ramena i na njih naslonim glavu. Srcu je već bolje. Dobija krila i leti. Na usnama mi se razleže osmeh,a obrazi crvene. Dok oči dobijaju sjaj zaljubljenog.
Otvaram oči i shvatam da sam u restoranu okružena ljudima koji me čudno gledaju. Restoran je veoma lep i romantičan u centru Skoplja. U zidove su ugradjene takozvane lažne cigle kako bi prostor dobio izgled starih kafana i prijatnog porodičnog okruženja.
Mom stolu prilazi konbar:"Dobar den. Izvolite."
Odgovara mu:"Dobar dan. Može jedna salata,sir na skaru i ploča sa svim onim lepim prilozima i dodaci iz vaše kuhinje."-uputila sam mu osmeh. "Naravno. Odmah stiže."-klimnuo je glavom u znak da je primio porudžbinu. I nasmešio se. Posle dvadesetak minuta stižu fornarinke. Još nekoliko minuta kasnije stiže i drvena ploča na kojoj su poređani sveži krastavci,paprike i sir na skaru,salate od pasulja i pavlake,patlidžan i tikvice na skaru i tako dalje. Sve je bilo lepo i sa ukusom uređeno. Sve izgleda fantastično,živopisno i ukusno. Pripremam se da započnem avanturu ukusa, ali u tom trenutku prilazi mi konobar u beloj košulji sa osmehom na licu i očima koje "cakle" sa pitanjem:"Te sakate nešto vo popituvat?" Podižem pogled ka njemu i shvat da ga ništa nisam razumela. Gledam u njega kao da sam došla sa druge planete. On vidi da ga nisam razumela. Iz učtivosti ponavlja pitanje,ali i dalje ne shvatam šta me pita. Molim ga da mi objasni na engleskom,ali kaže da ne razume engleski. "Kako ne razumete engleski?"-pitam ga već pomalo uspaničenim glasom. Pomišljam kako namerno ne želi da priča samnom na engleskom zbog mog nerazmevanja makedonskog jezika. Smirujem se. Dišem duboko već vidno iznervirana zbog jedne tako proste rečenice. "Izvinite zbog mog ne razumevanja vašeg jezika. Ali da li bi mogli da mi ponovite još jednom? Jer stvarno nisam razumela niti dobro čula."-odlučujem se da budem što je ljubaznije moguće. Ponavlja pitanje i naravno pitao je:"Da li želite da popijete nešto?"-i dalje je imao onaj plastični osmeh na licu koji ništa nije otkriva-možda zbog godina iskustva,možda zato što je umoran od napornog rada i podilaženja svakom gostu kako bi mu se svideo i kako bi zaradio neki bakšiš ili je nešto sasvim treće. Dobijam svoje crno vino i večera može KONAČNO da počne!
Uživam u večeri iako napolju kiša pada kao da neće nikada stati.
Mislim na tebe po ceo dan. Svima bih pričala o tebi. Ali znam da to ljude nervira. A i ti treba da budeš samo moj!
Htela bih nešto da uradim i da te nazovem,da ti pustim poruku i kažem ti:"Zdravo. Kako si? Kako si proveo leto?" Htela bih kao slučajno da se sretnemo negde na ulici i kažeš mi:"Zdravo,Neznanko. Gde si ti? Dugo se nismo videli. Da li si za kafu?" Međutim,razum uporno govori:"Ne! To nije to! Ne radi to! Devojke treba da budu osvojene i on treba da juri za tobom! To nije prikladno. Napravićeš blesu od sebe pred svima!" Srce ipak priča svoju priču:"Malo manje pravila više intuicije! Napravila bih blesu od sebe zbog tebe,jer znam da si ti zbog mene odbio druge."
"Šta da uradim?"-pita razum. "Ti ništa! Ja ću raditi sve,jer je to moj posao! On će doći!"-progovara srce.
"Dobro,ali nemoj posle da se lomiš i da plačeš i zoveš me da ti pomognem!"-razum je vrištao.
"Ne brini se ti! Ovo je ono pravo i trajaće koliko god da da bude teško."-srce viče na sav glas.
Polako završavam večeru. I u tom trenutku sestra mi se pridružuje sestra koja mi saopštava da je prošla razgovor za posao i da postaje zamenik direktora jedne od najvećih internacionalnih korporacija sa sedištem u Dubiju. Bila je srećna,jer joj se sreća osmehnula posle niza neuspeha! "Uspela si!"-grlim je. Završavamo naše putovanje i vraćamo se za Beograd.
"Kako da ti objasnim ovo što osećam! Htela sam vikati na sav glas da si mi bio potreban upravo u trenutku kada sam sebe popravljala. Potreban si mi i sada u ovoj noći u ovom ukletom gradu.
U Skoplju sam uspela da uživam i da se smejem istovremeno misleći i na tebe.
Ne. Nisi mi u mislima niti u srcu već pored mene. Nekako sam osećala tvoju prisutnost i tvoju snagu. Osećala sam tvoju potrebu za mojim usnama i rukama.
Želela sam da te zagrlim i da se sklupčam tu na tvojim grudima dok me grliš svojim snažni rukama i ljubiš strasno,jako kao da sutra ne postoji.
Kada bih samo izgovorila tvoje ime osetila bih tvoju prisutnost,zamislila te kako sediš pored mene i smešiš mi se. Tada bi se moje lice ozarilo,u očima bi sišle zvezde sa neba dajući im zvezdani sjaj i nebeski odsjaj. A telom bi prošao čudan osećaj elektriciteta,fluid koji pumpa krv u mojim venama terajući je da ubrzava i zagreva telo kako bi srce oživelo i progovorilo. Sve u meni je bilo u tom jedinstvenom i neponovljivom času ubrzano,oživljeno i pulsirajuće do te mere da sam htela poleteti.
I ti misliš na mene. Iako si sada u ovom času u ovom trenu u zagrljaju druge. Iako joj se smešiš i govoriš nežne reči...iako grliš i maziš...iako si tada sa njom,ti i dalje misliš na mene. Još ti stoji ona iskra u očima kada bi neko slučajno izgovorio moje ime negde u prolazu.
I sada ti ovo kažem u ovom izmišljenom razgovoru sa tobom-neka ti bude kao meni-da nijedna ne može da te zadovolji na prvi pogled kao što sam ja to bila. Neka svaku upoređuješ samnom...i pitaj se uvek ovo-da kada ih budeš imao i kada ih budeš ljubio u času najveće strasti i uzbuđenja:"Kakvog li su ukusa njene usne? Šta li to krije ispod sve te odeće? Zašto je uz osmeh tako pomalo ljuta? I kome sada daruje na poklon vrele noći i kome se bezuslovno predaje? Ko je ljubi noći ove?"
I ja ću se isto pitati za tebe,ali sa pravom da uživam u svakom danu i noći u naručju svog toplog kreveta obgrljena mišlju da ćemo se opet negde sresti.
Jer bio si tvrdoglav,bezobrazno ravnodušan i magično privlačan svima...a ipak SAMO MOJ!"
"Sestro,probudi se. Stigli smo."
"Zar!?"
"Dugo smo putovali,samo što si ti veći deo puta prespavala pričajući nešto u snu."
"Jel da? A šta sam pričala"
"Nešto nepovezano...kako ga voliš i proklinješ...Hmmm...Ko je on?"
"Niko poseban. Hajde da iznesemo ove stvari iz auta i da idemo da spavamo."
"Polako ispričaćeš mi ko je taj što te rastužuje toliko..."
Opet sam zaspala ušuškana u tvome naručju. Vidimo se kada te ponos napusti,mrgude moj.
Коментари
Постави коментар