VOLELA BIH TE ZAUVEK

"Volela bih da si uvek uz mene. Da si na mojoj strani. I kad sam razdražena. I kad nisam u pravu. I kad nismo sami. I kad sam nepravedna. Predji preko moje zlobe, umiri me tihim dodirom, ne mučim te bez razloga. Ako ne znaš, sve je uzalud."

(Tišine) Meša Selimović

-Ja prkosna! Ti ponosan balkanski muškarac!

Opet I još jednom se noć nadvila nad ovim ukletim gradom. I još jednom te tražim u svom imeniku pod imenom skrivenim od tuđih pogleda. Poželim da okrenem tvoj broj I da ti kažem da mi fališ! Ali ti si digao nos! I opet spavaš sam!

“Hajde da se nadjemo na pola prkosa i pola ponosa! Fališ mi nisam luda,a znam da i tebi falim ja! Pokušajmo! Ne mučim te bez razloga. Ako nisi do sada shvatio da mi prijaš onda je sve uzalud.

A možda I ne znaš. Jer kako bi I znao kada sa mnom prozboriš tek par reči. Nekada se pitam da li se razum sa mnom to poigrava. Ne verujem čak ni očima koje svakog dana gledaju I posmatraju ljude I okolinu. Ne verujem razumu koji svakodnevno donosi I odnosi pobedu ili gubi bitke u rasuđivanju onoga što mi je bitno. Ne verujem ušima koje slušaju I čuju sve I svašta I kome je razum potreban kako bi prosudio šta je ispravno. Ne verujem ni sebi! Ali ruke moje lete ka tebi,a srce zove tvoje ime!

Kako,ja tako prkosna,da ti kažem da si me kupio na prvi osmeh? Kako da ti kažem da si mi srce ukrao? A ni sama ne znam zašto ni kako ni na koji način se sve to desilo. Možda sam bila ranjiva tada. Umorna od zlih i dvoličnih ljudi koji su me stalno pratili. Izgleda da ti život daruje lepe moment onda kada najmanje očekuješ!

Sve moje priče počinju da liče na tebe. Ovo vreme ludo delim na pre i posle tebe.”-koliko sati provodim u priči sa tobom,a opet ništa ti ne kažem. Opet se pitam kako da si mi se baš ti desio u ovom trenutku!?

Ljudi će reći:“Preteruješ! Nisi zaljubljena,jer ljubav na prvi pogled ne postoji.“-„Ma,sigurno si umislila. Ne preteruj! Tako nešto ne postoji,a sigurno ćeš naići na nekog drugog!”- “Ma,draga moja to je samo flert. Dešava se to u takvim situacijama kada shvatiš da vrediš I da si posebna. Malo zabave nikom nije škodilo!” Briga me I za jedne I za druge. Nikada nisam obraćala pažnju na njih. I ovaj put ću uraditi kako želim iako je strah u meni sve veći.

Ti tako ponosan I bezdušno ravnodušan,a opet najdraži. Kada te oči moje ugledaju srce počne da kuca sve jače i jače kao da će iz grudi istrčati I tebi u ruke pasti. Ali ono ne pada već ti se predaje. Ono zna da si ti taj koji me razume. Ono beži,jer se boji da ti se preda. Beži od ljubavi I sreće. Bojim se da te volim. Plašim se da će sreća sa tobom biti toliko velika da bi mogla u jednom dahu nestati.

Nemoj dozvoliti da pobegnem od tebe. Uhvati me za ruku. Čvrsto me zagrli kao da sutra ne postoji. Odagnaj ovu bol u grudima I ovu tuga koja me pohodi svaki put kada nisam pored tebe. Dozvoli mi da ti priđem dovoljno blizu da ti šapnem dve-tri reči samo tebi. Niko da ne čuje. Niko…osim tebe-“Ne mučim te bez razloga! Trebaš mi ove noći I svih narednih! Dođi ove noći!” -“Čuo si. Reci nešto.”

“Da.”-samo si me pogledao I nasmešio mi se kao nijednoj do tada-“Čekaću te ispred tvoje zgrade u 23h.” Odlazeći si me ovlaš poljubio u obraz. Stavljajući mi do znanja da ti značim,da si konačno došao na moja vrata I da si pobedio.

Odlazim sa mišlju da sam pobedila samu sebe I svoj strah od toga da se nekome prepustim do kraja. I da mu predam sve svoje u ruke kako bi me voleo ili lomio. To više nije ni bilo bitno,jer je bol u grudima nestao ustupajući mesto novom osećanju koje me je ispunjavalo. Nisam gledala kuda idem,ali znala sam put do kuće I klupu na koju ću te čekati. Već je bilo oko 22:45h kada sam stigla ispred zgrade. Sedam na klupu. Iz torbe vadim paklo cigareta. Palim jednu. Tako mi prija ovaj dim. Gledam na sat 22:46h. Minuti su dugi kao godine. Palim još jednu. Opet gledam na sat sada je već 22:50h. Ne mogu da se smirim. Šetam gore dole u iščekivanju. Adrenalin raste. Na pola puta sam da odustanem I odem. Vrištala bih,ali ne mogu. “Isti si kao I svi!”-besno govorim sebi u bradu. “Hej ti! Rekla si da se nađemo na pola puta! Evo na pola sam puta od tebe! Na tebe je sada red!”-doviknuo si mi.

“Hej ti!”-nasmejala sam se kao onda kada sam te prvi put spazila kako me posmatraš,kao onda kada si mi uputio najiskreniji osmeh onog toplog majskog jutra-“Pođi samnom! Neću te dati nikome sada kada sam te pronašla.” Zagrlio si me tako jako da nisam mogla disati. “Ne želim da te pustim.”-rekao si.

Uzeo si me za ruku. Počeli smo našu priču.

Ovo sa nama nije laž!