CRVENA LOPTA

Zlatni zraci sunca su se probijali kroz moj prozor budeći me.

Bila sam srećna svojim snom da nisam želela da se probudim,ali Sunce je nestrpljivo želelo da me izvuče iz kreveta kako bih videla lepotu današnjeg dana. Uzdahnula sam. I rekla sebi:“Uredu! Ustajem!“ Stavila sam najlepši osmeh na lice. Ponavljala reči kao što su DANAS ĆE BITI LEP DAN!

Skuvala sam kafu...i pila je polagano. Sa uživanjem.

Danas nije bilo gužve. Danas nije bilo buke. Niko nije pričao niti komentarisao bilo šta. Televizor je bio ugašen. Stereo uređaj ugašen. Tišina. A u mojoj glavi nekakva buka. Zatvaram oči trudeći se da pronađem svoj glas.

U jednom trenu sam se izgubila...Samo sam uživala. Osmeh je krenuo da se razvlači preko moga lica. Otvorila sam oči koje su ponovo zasijale.

Napolju sam videla  svu lepotu sveta.

Idem napolje!

Navukla sam majcu,trenerku i patike...kosu sam kao i po obicaju sređivala u pokretu. Najobavezniji deo mog aksesoara,kada je ovako vreme lapo bilo,su naočare. Nisam se skrivala iza njih samo tako sam mogla da odlutam,a de me niko ne gleda i ne pita se zašto sam takva. Slušalice u uši. I moje omiljene pesme.

Drveće je tako lepo kao da me pozdravlja. Vetra mi daj podsticaj da hodam dalje. Vidim decu kako se igraju u parku. Tako su srećna bez ikakvog povoda ili razloga,jer njima ne treba razlog da budu srećna. Ona su srećna s razlog,jer vole život onako čisto.

Sedam na crvenu klupu u jednom od mnogobrojnih parkova na Novom Beogradu.

Gledam neke nove klince u nekom novom-starom parku sa novim forama i čudnim bekstvom od realnosti. Posmatram njihove pokrete i govor tela(slušam muziku)...i shvatam da kada smo mladi smo tako sebični i bezobrazni. Nesvesni da vreme klizi. Vreme se kotrlja nizbrdo poput lopte. Ne shvataju da će kada budu prošli deosvoga životnog puta da tu istu loptu vremena guraju uzbrdo pokušavajući iz sve snage da vrate to otkotrljano veme.

Oh,deco kako ne shavate da je život lep,a vreme provedeno sa drugarima najdragocenije. Treba da stvarate uspomene koje će vam mamiti osmeh...Ali avaj,deca ne razumeju ništa dok prvo ne padnu,poderu farmerice i osete bol...To je iskustvo...Sve smo nasledili od nasših predaka.

Čula sam neko šuškanje ispred sebe koje se ponvljalo iznova i iznova.

Podigla sam pogled i primetila plavooko dete od oko tri godine sa crvenom kosom i belom puti. Na sebi je imalo plavu trenerku sa crvenim prugama sa strane ne njenom donjem delu. I crveno-bele NIKE ptike. Kako je slatko ovo malo stvorenje. Tako iskrene i čiste oči. Deca te preporode i nučete da se smeješ bez ikakvog povoda.

„Reci dušo.“

„Teto,jopta mi je paja tamo.“-gledalo me je ljubopitljivo.

„Gde? Koja lopta?“-nasmeših mu se.

„Tamo. Ona. Civena.“

„Ona Tamo?! Dobro. Idem da je dohvatim,a ti me čekaj ovde. Uredu?“

„Da! Supej!“-bilo je ushićeno dok sa se ja upitala gde mu je majka.

Prešla sam preko ulice kako bih je uzela. Kao i po običaju nisam videla ništa drugo osim te male crvene lopte koja je stajala pored jednog drveta. Ustremila sam se ka njoj.

Uzela sam je sva  srećna poput onog malog deteta. Potražila sam ga pogledom pokazujući mu na loptu. Bilo je ushićeno. Tada sam pored njega ugledala njegovu majku.

Bože,kakva žena! Nezgrapno građena! Niska! Ali opet oči joj tako lepe kao da joj je duša čista.

Fizički izgled ne određuje karakterne osobine nekoga.

„Dobar dan gospođo. Ovo je lopta Vašeg sina.“

„Hvala Vam,gospođice. Mali je nestašana. Pobegne mi iako motrim na njega svakog trenutka.“-govorila je zabrinuto njegova majka.

Kakav nežan i umilan glas.

„Važno je da zna da se vrati. Ali ipak treba biti uvek na oprezu. Tvoja jopta,nemirko.“-nasmešila sam mu se uz pokoru da drugij put pazi.

„Ćao!“-doviknulo mi je,a u rukama je nosilo onu malu crvenu lopticu.

Mahnula sam mu. Skrenula sam pogled ka košarkaškom terenu koje je bilo ograđeno crvenom ogradom. Prišla sam terenu ugledavši u daljini jednog visokog crnokosog momka sa smedjim očima. Prepoznala sam taj glas i te oči. Osetila sam opet leptiriće u stomaku kao nekada.

Sećanja su postala sve jasnija i glasnija,obojena i živa. Dešavalo se opet....baš kao nekada....

Razvukla sam osmeh od uha do uha. Gledala sam ga kao i onda kada smo se prvi put upoznali. Sa razlikom od deset godina ne viđanja. Njegov glas mi je odzvanjao u ušima.

„Odlično bacanje,kume!“-vikao je. A onda,onda se okrenuo i video me.

„Zdravo,neznače!“-šapnula sam mu kako bi samo on mogao da pročita sa mojih usana.

Klimnuo je glavo uz odobrenje. Nasmejao se i namiguo mi onako kako je samo on znao.

Čekala sam da završe sa utakmicom kako bi nastavili onaj naš razgovor od pre ko zna kojeg vremena. Čekala sam da mu kažem mnogo toga. Sada ne idem nigde.

„Hej ti!“-prišao mi je pruživši mi ruku.

„Neznanče...Vidim da još uvek igraš basket u kraju. Kada si se vratio? Ili si samo u poseti?“

„Pre desetak dana sam stigao. Tu sam samo turistički. Kako si ti,mala moja?“

„Dobro sam...“-setno sam odgovorila,a znala sam da ništa nije dobro.

„Nisi dobro. Znam te. Da li si za kafu?“-pitao me je.

„Ispričaću ti. Sa tobom uvek.“-uhvatila sam ga za ruku. Naslonila sam glavu na njegovo rame i krenuli smo na kafu u našem lokalu CRVENA LOPTA.