Moja je ovo priča

-“Bio si moja čežnja. Sanjala sam nekog sa tvojim imenom,tvojim očima I tvojim glasom. Niko ne zna koliko je trajala ova moja molitva za tobom. Duše su nam se srele jedne hladne zime na uglu Francuske ulice I Skadarlije. Bile su to predratne godine. Zima je bila neprikosnoveni vladara naših ulica. Nikoga nije bilo na ulicama tih dana,jer sneg je padao već danima. Pokušavali smo da očistimo ulice onda kada bi sneg prestao da pada,ali bez uspeha. Sve što bi očistili sneg bi ponovo pokrio za nekoliko sati. Čistili bi tako svaki dan iznova. Kako smo bili uporni I dosledni! Eh,da sam samo bila tako dosledna I uporna u našoj ljubavi. Nisu mi dali da te volim. Nisu ti dali šansu da se pokažeš. I ti si odustao. Otšao si. Okrenuo si se. Bili smo nespremni za ono što nam je Sudbina dodelila kao blagoslov,a okolina odbacila kao neprihvatljivo. Ali Beograd I sada priča priču o našoj ljubavi. Beograd I danas čuva naše tajno mesto gde si me prvi put poljubio. Niko tako vešto...

-Dešava mi se često da zastanem kod jedne misli ili kod jedne rečenice i dalje više ne ide. Stavim tri tačke čekajući i zureći u ekran kompjutera u nadi će se desiti neko čudo koje će mi pomoći da ponovo pišem......Ali nema ničega. Čak ni ideje kako bih nastavila priču koju sam počela pre par meseci..... Ostavim jednu. Otvorim drugu....Počnem da je čitam. Super je. Dopada mi se. Osećam emocije koje sam tada doživela kako se prepiliću u svakoj rečenici. Sve emocije izviru iz priče. Dolazim do kraja lista. Znam šta bih napisala,međutim slike ostaju samo slike u mojoj glavi. Prstima šaram po tastaturi. Napišem nešto,pa izbrišem. Igram se se piši-briši sa svojim kompjuterom. Malo razgibavam prstiće spremajući se da napišem nešto „veliko“,nešto čime će svi biti očarani....Spremam se. Ustajem sa stolice kako bih se se pomerila,jer poslednjih sat vremena sedim i zurim u već ispisane reči jedne od mojih priči. Šetam se po stanu gore-dole. Trudim se da osetim bilo kakvu emoci...