Moja je ovo priča

"Volela bih da si uvek uz mene. Da si na mojoj strani. I kad sam razdražena. I kad nisam u pravu. I kad nismo sami. I kad sam nepravedna. Predji preko moje zlobe, umiri me tihim dodirom, ne mučim te bez razloga. Ako ne znaš, sve je uzalud." (Tišine) Meša Selimović -Ja prkosna! Ti ponosan balkanski muškarac! Opet I još jednom se noć nadvila nad ovim ukletim gradom. I još jednom te tražim u svom imeniku pod imenom skrivenim od tuđih pogleda. Poželim da okrenem tvoj broj I da ti kažem da mi fališ! Ali ti si digao nos! I opet spavaš sam! “Hajde da se nadjemo na pola prkosa i pola ponosa! Fališ mi nisam luda,a znam da i tebi falim ja! Pokušajmo! Ne mučim te bez razloga. Ako nisi do sada shvatio da mi prijaš onda je sve uzalud. A možda I ne znaš. Jer kako bi I znao kada sa mnom prozboriš tek par reči. Nekada se pitam da li se razum sa mnom to poigrava. Ne verujem čak ni očima koje svakog dana gledaju I posmatraju ljude I okolinu. Ne verujem razumu koji svakodnevno do...

-Noćas sam u snovima tražila te oči varljive I ruke lopova koje kradu me od drugih. Noćas sam u zagrljaj pohrlila ti. Sanjam te skoro svako veče. Pohodiš mi snove dok čekam te da vratiš mi se. Palim cigaretu jednu za drugom. Čekam te da ti kažem reč dve. Čekam te da srce i dušu predam u ruke tvoje. Prkosim ti…Ponosan si. Volela bih da si uvek uz mene. Da me nasmeješ do suza. Da me dovedeš do ludila svojom ravnodušnošću. Volela bih da si uvek uz mene,čak i kada sam razdražena I kada upravu nisam. Volela bih da pređeš preko moje zlobe,da me razveseliš svojim varljivim očima,da me jednim dodirom ugreješ. Prkosim ti opet. A ti priđi mi i ugrej me jednim dodirom. Ne dozvoli mi da od tebe odem bez i jedne reči. Uhvati me za ruku I čvrsto zagrli me,jer nemam hrabrosti da priznam ti koliko značiš mi. Prkosim ti još jednom. A ti zanemari ponos svoj Dopusti nam da ostanemo sami da ti kažem reči koje niko čuti ne sme :„Trbaš mi ove noći. Trebaš mi i svih ostalih.“ Zato tre...

Hej,ti što pohodiš moje snove gde da krenem kada svuda vidim tebe Hej,ti čiji glas još uvek se čuje u mome srcu poput eha gde da se okrenem kada čujem tvoj glas sve misleći da si iza mene i da mi brojiš korake koga god da sretnem zovem tvojim imenom kao „malu grešku“ u govoru svima govorim da mi nije ništa,a svašta mi je…svima govorim da sam dobro,a toliko želim da te vidim toliko želim da me podigneš i spustiš na zemlju…toliko želim da ti ukradem osmeh u prolazu i onako kao slučajno dodirnem ruku… toliko želim da te zagrlim i grlim i ljubim…toliko…toliko… Hej,ti još uvek se treznim od svojih pogleda. Hej,ti još uvek želim te! Dođi ove noći. Čekam te. 

Ljubav voli slučajnosti! Da li voli? Da li mi volimo ljubav? Kažu mi: „Jednog dana ćeš sresti nekog ko će ti zatresti srce. Srešćeš nekog zbog kog ćeš napusti sva svoja uverenja i principe. I ništa posle toga neće biti isto!“ Nisam verovala. „Ne. Ljubav na prvi pogled ne postoji.“- bila sam potpuno sigurna u ovu svoju izjavu. A rekla sam je svima koje sam poznavala i ponavljala toliko da sam je u jednom trenutku i zaboravila. Zaboravila sam šta sam rekla i mislila. Prestala sam da verujem. Mislila sam na karijeru…gradila sam je…a onda je moj svet postao rutina. Ustajala bih samo zato što imam obaveze. Posao. Prijatelje sa kojima sam nekada volela da izlazim i provodim se. Porodicu sa kojom sam nekada volela da sedim i uživam. Sve je to postala rutina za mene. Više me ništa nije pokretalo. Gubila sam volju. Lice mi se menjalo,a osmeh postajao sve teži i teži. Rutina je beskonačna postala. Usled svega toga na poslu sam nizala neuspehe. To više nije bio posao koji ...