Moja je ovo priča

Podne je. Spremamo se da krenemo na put. Užurbano pakujemo stvari za dva dana. Spakovala sam nekoliko stvari za "svaki slučaj da se nađe". Možda bude kiše,pa pokisnem ili se isflekam i razne druge situacije. Uvek treba imati nešto za "ne daj Bože!". I u toku tog pakovanja uspela sam da napunim kofer samo mojim stvarima. To je jedan sasvim običan mali kofer. "A gde ćeš sa tim stvarim? Idemo danas i sutra veče se vraćamo!"-sestra je bila u čudu. "Odkud znaš šta može nepredviđeno da se desi!"-rekla sam. Gledala me je par sekundi,pa i ona krenula u isti kofer da pakuje sitnice za "nedaj Bože". I tako smo došle do vrha! Trebalo ga je zatvoriti. Ufff...bilo je samo polako zatvoriće se na jedan,dva,tri i uspele smo! Konačno smo krenule na put stavivši kofer u gepek i neseser sa priborom za ličnu higijenu,a hranu kod sebe. Odvrnule muziku: ...ptraži me kad sloboda ti dosadi.... Pevale smo na sav glas! Sloboda! Idemo u Skopje ili Skoplje. Pot...

Iz Beograda u Skoplje. Odlazim na nekoliko dana. Put traje duže nego što sam mislila. Skoplje. Kiša lije kao iz kabla. Noć je pala već poodavno. Pomišljam kako bih više volela da je leto ili da sam negde gde sunce sija tokom svih meseci i gde se vazduhom širi miris mora.  Ali to nije tako...ja sam u Skoplju. Zima je je počela polako da se šunja u naše gradove,domove i uvlači u naše snove! Neko kaže da se raduje snegu,a opet beži u tople domove da se sakrije. Drugi pak sa tugom i ogorčenjem govore kako ne vole zimu,jer je i previše hladno,sumorno. I s razlogom beže u domove ne izlazeći sve dok se zima ne povuče. Takva sam i ja! Povlačim se u svoj mali stan i čekam. Čekam leto! Čekam tebe! Srce oseća da ćeš doći. Srce zna da ćeš odgovoriti,ali ovo je realan svet i moram se pokrenuti i nešto uraditi kako bih te dozvala sebi. Znam da nikome neću moći da objasnim ovo što sada osećam,jer ne mogu ni sebi da objasnim! U jednom danu mogu da te odbacim samo kao lepu uspomenu ili kao fler...